Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

177

О СПОРОВИМА ЗА РАЗВОД БРАКА

њу пада највећи терет око подизања дјеце. Овдје није y питању само брига и старагье ко je je физички и духовно исцрпљује него и материјалне жртве које она подноси у погледу издржавагьа повјерене јој дјеце. Те материјалне жртве су тим веће што je у највећем броју случајева ријеч о мајкама домаћицама које и саме, ма|Еьевише, падају на терет својих сроднийа или заједнице... У ошш случајевима (128) гдје суд обавезује оца да помаже иэдржавање дјеце, његов допринос je незнатан, више симболичан него стваран, јер ce креће од 200 до 1.000 дин., мјесечно. Само у неколико случајева он прелаэи суму од 1.000 дин. Међутим, у 62 случаја суд je не само обавезао мајку да чува и васпитава деду него и да их издржава, не осуђујући оца ни на какав допринос. Да je највећи број мајки без имовине и без сопствених средстава за живот, може се зашьучити и из чшьешще што je суд од онот 51 случаја у којима je оставив дјецу оду само у 4 случаја одредио да мајка доприноси мјесечно један дио за издржавагье дједе. Положај пасторчади je и у овим случајевима, као што то обично бива, врло тежак. МаЬеха одн. очух нетрпељиви су према овој дјеци. Управо се не зна чији je положај тежи: или дјеце чији ce родители разводе или оне која добијају очуха или маћеху. Оно што се може са сигурношћу тврдити јесте то да се ни једна ни друга не налазе у подесној средини и да je уствари и једној и другој потребна друштвена помоћ и заштита, јер им je у довољној мјери не пружају родитељи. Без обзира на то што и на овој територији има неродитељског односа према дјеци, немање дјеце je чињеница која врло - често проузрокује несутласице и међусобна оптуживања у браку, Тако једна жена жели да има дјеце, али код мужа не може да наиђе на разумијевање, јер он има дјецу из првог брака (9/46). Један муж вели како се оженио са другом, јер с првом није имао дјеце (55/46). Имајући разумијевагва за мужевљеву жељу за дјецом, његова жена вели: „Мени je 68 година и не могу да рађам дјвцу, због чета ме кори. Стога тражим развод брака, да му омогућим да уэме млађу и да му рађа дјецу. Он, иначе, добро пази моје унуче из првог брака“ (142/46). Једна се жена жали како je муж шамарао што нема дјеце (83/47). Један муж опет вели: „Немам с гьом дјеце, a очекујем дијете из ванбрачних односа“. (85/47). „Истјерао ме јер нисмо имали дјеце“ (277/47). „Нисам осјетио среће у браку, јер ми je жена нероткшьа“ (310/47). Други се жали какому жена неће да рађа дјецу (17/48). „Замрзио ме од како нам je дијете умрло и иде другим женама“ (49/48). „Он je превише стар за мене а немамо ни дјеце“ (Мостар, 141/51). „Након 5 мјесеци утврдила сам да je брак немогућ., јер ми je признао да с њим нећу имати Дјеце“ (Мостар, 197/52). Мужеви обично сваљују кривицу на жене кад немају дјеце, што се види из ових ријечи једне жене: „Он тражи развод брака због тога што немамо дјеце, а мене окривљује за то“ (70/52).