Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

које je имало односе са мајком детињом у критично време зачећа, као што je то случај у извесним страним правима (7). Суд има да на основу разних доказа утврди материјалну истину, да утврди да je тужено лице отац или није отац. Суд je дужан да у овим споровима утврђује чињенице иако оне нису међу странкама спорне (чл. 406, 412 закона о парничном поступку). Ту je суд дужан да примени поред осталих доказа и доказ вештачењем, да утврђује, например, да ли je надовни отац био способан за односе или оплођење, и да врши доказ анализом крви и упоређивањем сличности ванбрачног детета и наводног оца (8). То треба учинити све у циљу да се постигне што већи степей материјалне истине, ако не извесност, а оно бар велика вероватност. Према томе само док je наводни отац жив, суд je у могућности да изведе све потребив доказе и утврди потребив чигьенице и околности да би се тако постигао што већи степей матери јалне истине и на основу тога могла донети одлука да ли je тужено лице отац или не. , Према—таме_тужба за истраживавье—очинетва' ир-мажа. се ппдићи према наследницима, јер ту суд не може изводити доказе ве’ штачењем. j едss~7едишт" изузетак учинио je закон о наслеђивању у-чл. 23. Ту се предвиђа да ванбрачна деца могу наслеђивати очезе сроднике „ако je отац ванбрачно дете признао за своје пред надлежним органом, или ако га je довео да с њим живи, или je на други начин показао да га признаје за своје“. У том случаје дужба се може подићи против наследника, али ту није реч о истраживагьу очинстза него утврђивању чигьенице да ли je ванбрани отац за свога живота прећутно, својим конклудентним радшама признао ванбрачно дете за своје. Taj случај признања очинства ни je био предвиђен у ■ ! основном закону о односима родитеља и деце, па je било потребно' !ту празнину у интересу детета попудити. Међутим, у наведеном предмету које je решавао Врховни суд Народне Републике Хрватске ни je у питању утврђивање чжњенице да ли je наводни отац прећутно признао своје ванбрачно дете или не. Ту je реч о нечем другом, ; у питању je истраживање очгшства. Сматрам да суд овде није правилно поступио, jep се тужба за истраживање очинства из горе наведених разлога не би могла подићи после смрти наводног оца против његов-их наследника (9).

М. Беговић

(7) Аустриски грађански законик, § 163; Швајцарски грађански законик § 314, Немачки грађански законик 7 1717. (8) Одлука Савезног врховног суда, рев. 184/58 од 15 маја 1958, „Правки живот“, Београд 1958, бр. 11 —12, 56. Према овој одлуци постоји повреда одредаба парннчног поступка ако суд пропусти да нареди доказ анализом крви и доказивање упоређивањем сличности наводног оца и детета.

(9) У новијој судској пракси у Западној Немачкој напуштено je мишљење да се тужба може подићи против наследника наводног оца, ово je мишљење напуштено пошто наследници ступају само у имовинскоправне односе оставиоца. „Страни правки живот“, Београд, 1958, бр. 3, 46.

482

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА