Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ФРАНЦУСКО-ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРАВНИЧКИ ДАНИ

49

мање учествује и у којима утицај државе углавном преовлађује али која нпак остаје у сваком погледу у области приватног права'. Ова je номенклатура довољна да укаже колико je овде реч о потпуно различитим предузећима од којих свако изискује посебну организацију. Везе које их више или мање спајају са јавном службой намећу у већој или мањој мери, примену правила јавног права које je управо намењено обезбеђењу јавне службе. За организацију и функционисање тако битно различитих предузећа свакако ce намећу и посебна правила; то je и био циљ пројекта закона о положају јавних предузећа који je друштва мешовите економије оставио пострани и препустио приватном праву, a остала државна предузећа класификовао у две различите категорије: она која су учествовала у овлашћењима која постоје у области јавног права, и друга која су задржана под надзором приватног права, могу пасти под стечај и довести до личне одговорности њених руководилаца. Иако je овај пројект био умногоме интересантан, није успео, можда баш због већ доказане тешкоће да се предузећа, која су уствари различита, сведу на тачно одређене типове предузећа. Приморани смо признати да се данас као и раније налазимо у хибридној и неодређеној ситуацији која je постојала од самог почетна. То je оно што ћемо констатовати у организации и функционисању јавних предузећа Француске. Подвлачи се, и то je по мом мишљењу уовој садагшвој еволуцији најкарактеристичније, да ce y организации јавних предузећа oceha све јачи и јачи утица ј јавног права. Из године у годину државни прописи као и статута све су више проткани јавним правом. У почетку je преовлађивала идеја „национализације без етатизације”, како се некада говорило, што значи оставити јавном предузећу велику аутономију. Један од објеката национализације био je да се од ње створи инструмент економског претставништва заједнице према начелу претставништва интереса. Ова формула „национализации без етатизације“ била je основа за законе од 1945 и 1946, после којих су дошле многобројне уредбе за примену ових закона. Ово двоструко неповерење према приватном капиталу и према државном апарату објашњава првобитну структуру јавног предузећа. Јавно предузеће има своју властиту личност, различиту од свих осталих јавних колектива; не улази у буџет државе али има свој посебни годишњи буџет и води своје трговинско пословање по истим правилима као и приватно предузеће. Циљ je да ce оствари једна врста симбиозе одређених различитих интереса и то посредством установе новог и напредног типа која би смогућила јавном предузећу довољно широку аутономију. Међутим, посредством непрестаног пооштровања контроле држава je полако поткресивала аутономију коју je била дала јавним предузећима. Финансиста и економски захтеви диктирали су да држава наново узме чврсто у своје руке предузећа која je она ство-