Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

176

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

онда je реч о кривичном далу фалсификовања из чл, 306 y стицају са кривичним делом злоупотребе службеног положаја или овлашћења из члана 314. Овакав став заузео je и Врховни суд HP Србије y пресуди Кж-389/54 од 20 априла 1954. Навешћемо још један пример. Окружни суд огласио je кривим и осудио благајника месног народног одбора што je сачинио лажну признаницу на дан предаје своје дужности на суму од 1.800. динара и неовлашћено потписао друго лице, па да би оправдао ову суму, признаницу je прокњижио кроз дневник касе са намером да ce са њом раздужи. Окружни суд je нашао да y радњи оптуженог постоји кривично дело фалсификовања из чл. 306, ст. 1. Међутим, решавајући по жалби јавног тужиоца, Врховни суд HP Србије je пресудом Кж-16/53 од 22 априла 1953 (3) преиначио пресуду првостепеног суда и нашао да je y овом случају реч о кривичном делу из чл, 319, ст. 1, јер je предметна исправа коју je оптужени фалсификбвао добила карактер службене исправе, без обзира што je на њој назначено да потиче од приватног лииа пошто таква назнака није ни од каквог утицаја на питање да ли ce једна исправа има сматрати службеном или не. него je од значаја то да ли je службено лице y вршењу службе саставља или употребљава. Цитирана пресуда свакако заслужује да ce њој посвети посебна пажња, јер ce поставља питање да ли једна исправа коју je сачинило службено лице, али не y вршењу своје службене дужнссти, и на њој потписало приватно лице, добија својство службене исправе тиме што je употребљена од службеног лица y вртењу службене дужности. И друго, да ли je y овом случају реч о лажној исправи или исправи са неистинитом садржином. Већ je раније истакнуто, a и из стилизације чл. 319 произилази, да кривично дело фалсифнковања y службеној дужности претставља тзв. интелектуално фалсификовање односно правл>ен>е исправе са неистинитом садржином. Члан 319 изричито каже да je потребно да службено лице y службену исправу, књигу или спис унесе неистините податке или не унесе какав важан податак; значи, реч je о правој исправи која потиче од лица које je на њој назначено као издавалац, али je та права исправа неистините садржине јер су y њу унети неистинити подаци или ннје унет какав важан податак. Ако je реч о исправи која не потнче од лица које je на њој назначено као издавалац, онда je то лажна нсправа. Према томе, како je предмет кривичног дела нз чл. 319 службена исправа са неистиннтом садржином то, по нашем мишљењу, није правилна наведена пресуда Врховног суда Србије да je y конкретном случају реч о кривичном делу из чл. 319 јер je употребљена исправа имала све елементе лажне исправе. С друге стране, употреба лажне исправе од стране службеног лица y вршењу службене дужности није могла дати овој исправи својство службене исправе, јер „службена исправа je производ службеног пословања службеног лица које je према својој служби овлашћено на такве нсправе (наведена пресуда Врховног суда HP Словеније Кж 816/55 од 20 јануара 1956). У наведеном случају нсправа са потписом другог лнца није бчла производ служоеног пословања, јер

(3) ~Правнн живот”, 8 53.