Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

16

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

разна рјешења за регулирање конкуренције, управо у знатном обиму развило антитрустовско и антикартељно право као последица чињенкце да ce y привредяом животу у све већој мјери могу запазити појаве ограничавања конкуренције. Мислим да и код нас проучавање ове материје у оба правда долази у једнакој мјери у обзир иако су друштвено-економски услови битно различити. Појаве недопуштене конкуренције и ограничавагьа слободне конпуренције условљене су постојањем тржишне привреде и сувременим развојем организапије подузећа и друштвених односно јавних служби. Међутим, управо наш друштвениекономски систем тражи Да се испитају рјешења која Ъе одговарати нашим условима. 2. Недопуштена конку ргнција. У праву старе Југославије постојао je закон о сузбијању нелојалне конкуренције. Појам „нелојална конкуренција“ упућује на емпирнјски основ рјешења овог питања, тј. на такву «онкурендију која ce има сматрати нелојалном према другим конкурентима. Међутим, по нашем мишљењу правни основ регулариња недопуштене конкуренције треба да буде етички принцип, па како ce нелојална конкуренција онда појављује „нелојалном" према потрошачима и осталим «онкурентима, можда би боље било говорити о „недопуштеној конкуренцији“, јер je таква конкуренција законом забрањена. У оквиру правног регулирања требало би дати првенство већ усвојеној методи прихваћањем генералне клаузуле уз навођење специјалних дјела нелојалног пословања. Овдје вам се отвара питање, које се нарочито истине у области регулирања нелојалног пословања: генерална клаузула наиме 1 базира на уопћеној формулы да неки такмичар у пословном промету учини дјело противно добрым пословным обичајима. Иако се грађанско право, a још више привредно, позыва на пословно обичаје, овдје обичаји постају основ за оцјену да ли je конкуренција допуштена. Вачправне категорије, дакле, постају у неку руку суптрат цијелог регулирања. Закон о удруживању и пословној сурадњи у привреди такођер у овом правду тежиште поставЛЈа на повреду добрих пословных обичаја не дајући ближу дефиницију тог појма. Такав начин прилажења ствари je сасвнм нормалан и усвојен у иностраном законодавству. „Добар пословни обичај" je удомаћен стандард који омогућава еластичну примјену и саображавање промијењеним околкостима. Можда je у нашем праву ово начело. најл>епше изражено у опћим узанцама за промет робом које поштење и савјеоност проглашавају основним начелом кога се странке морају придржавати у пословима промета робом, те се странке не могу позивати на неке од о-вих узанца, ако би њена примјена у датом случају произвела пос.ъедице противне томе началу (Опћа узанца 3). Стављени пред дилему да бнрамо који основ можемо прихватити приликом одлучивагьа о томе што се има сматрати недопуштеним пословањем, етички или емпиријски, онда се без двоумлеша морамо опредијелити за етички принцип. Не бисмо могли прихватити могућност уважавања емпиријског принципа, јер тај принцип представл.а уважавање професионалне етике мјеродавне само за привреднике, дакле неку врсту communis opinio интересантна, дакле неки професионални морал. Напротив, ствар треба посматрати шире и код заштите узети у обзир не само лојалне такмггчаре, већ и потрошаче односно друштвену заједницу. Ако пак негирамо емпиријоки основ, онда не можемо noti и од полазне тачке какву имамо код емпкријског принципа. Развој показује да je већ у буржоаском