Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

48

тим прописом ствар ставлена у надлежност неком од војних управних органа (изворна надлежност) на пример, команди пука, онда je поступай начелно истоветан са оним код осталих органа управе. Тај војни управни орган решава ствар у првом степену а виши војни управни орган (у нашем примеру команда дивизије) у другом степену. С обзиром на начело двостепености против решења другостепеног војног управног органа жалба није дозволена, али се против тог решења под условкма из закона о управним споровима може покренути управни спор. У неким случајевима ова изворна надлежност војних управних органа није, да се тако каже, толико „чврста" као таква надлежност осталих органа државне управе. Наиме, закон или уредба у таквим случајевима обично овласте државног секретари за послове народне одбране да пропише надлежност појединих војних старешина које ће решавати у пословима одређене материје за коју закон (уредба) пропише да ће je решавати одређене војне старейшие. Кад државни секретар на основу тога пропише надлежност старешинама, почев од, на пример, команданта пука, па на више, тиме je наведеним старешинама (односно оргаыима којима они стоје на челу) прописана изворна надлежност у тој материји. Али државни секретар, с обзиром на описано овлапгћење, може прописати и друкчије тако да надлежност регулише почев од, на пример, команданта дивизије или виших, као и да већ прописапу надлежност у изложеном омислу помери. Виши војни управни орган не може без изричног законског овлапгћења преносити на нижи војни управни орган, макар му je и подређен, решавање управних ствари из своје надлежности, као што не може без изричног законског овлапгћења ни преузимати и сам решавати управ не ствари из надлежности другог или подређеног му нижег војног управног органа. Међутим, из одредбе чл. 20 ст. 1, закона о управном поступку по којој савезни, републички, покрајински, обласни и срески орган не може преузимати одређену уяравну ствар из надлежности републичког, покрајинског, обласног, среског и општинског органа и сам je решити, веки заклучују да то «е значи да и савезни (републички, итд.) орган не би могао преузети одређену ствар из надлежности њему подређеног савезног (републичког, итд.) органа. Они тврде да закон то не забрањује а да из природе хијерархијског односа таквих савезних (републичких, итд.) органа произлази могућност преузимања односно преиошења решавања одређених управних ствари. Према том становишту, одредба чл. 20, ст. 1, закона о управном поступку je само потврда начела да органи наше државне управе: савезни, републички, итд., не стоје у хијерархијском односу већ у односу заснованом на закону утврђеним правима и обавезама па да због тога савезни орган не може без изричног законског овлашћења преузети (пренети) решавање одређене управне ствари из надлежности (у надлежност) републичког органа. То што су односи између наших савезних, републичких, итд., органа управе засновани на закону утврђеним правима и обавезама не значи да одредбе чл. 20, ст. 1 и 2, закона о управном поступку не долазе до примене код савезних (републичких, нтд.) органа управе у односу на органе управе који су им непосредно подређени у смислу чл. 4, ст. 2, закона о државној управи. Када би се прихватило изнето становиште, нравна сигурност би била доведена у питагье, органи о којима je реч не би знали шта имају да раде, њихова иницијатива и њихова одговорност не би долазили до кзражаја и уопште тешко би их се онда и могло називати орга-