Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

I. У свим актима о унутрашњем уређењу Србије, иэузев Устава од 1838, скупштина je предвидена као орган власти. У молби од 1820, односно руској преради ове молбе у којој су формулисаии српски захтеви, нзмеђу осталог, тражи се и скушптина: „према старом обичају речено je у пројекту скушптина се састаје сваке године да Bella о унутрашњој управи земл>е, о распореду данка Порти и о приходима и расходима. Скушптина одређује и цивилну листу кнежеву" (1). У хатишерифу од 1830 скупштини 6и припала извршна власт заједно с кнезом (2). Boa-le Koirt je по Милошевој жељи саставио нацрт устава по коме би 'Скушптина добила заједно с Кнезом и Саветом законодавну и изврпшу власт (3). Сретењски устав, у глави VIII, предвиђа састав и надлежност скупштине. По овом Уставу скушптина би била саставл>ена од 100 бираних посланика, који би Се састајали једанпут годишње а према потреби и више пута. Скупштини je по овом Уставу и дал>е остало буџетско право. Она je l добила право да одлучује о повишењу кнежеве плате, као и право да подноси Кнезу и Савету „представленија о жалбама каквим и тегобама и молити ји, да издаду закон о тому; јављати им злоупотребл.енија, која би видила у управЛЈенијуТ и тужити се Књазу на државни Совјет, ако би членови његови или друге власти нарупшле устав и права, утврђена уставом, и нарушиле права кога год Србина" (4). Пада у очи да ни по једяом акту, изузев Устава од 1835, није ближе одређена надлежност скупштине. Сретењски устав који je ближе одредио надлежност и састав скупштине није по нашем мишл>ењу обухватио њихову разноврсну делатност пре Устава, зато нам се чини да одредбе овог Устава у погледу делатности и састава скупштине предствл>ају корак назад у односу на постојеће стање. Такрззааи Турски устав није предвидео скупштину као орган власти, мада je у Хаџићевом нацрту устава скупштина добила значајио мест у склону осталих органа власти. Поред јасног прецизирања надлежности скупштине, она би добила и извесну законодавну делатност, найме она би примила или одбацивала „законске предлоге Државног савета којима je Кнез одбио потврду“ (5). Убрзо после обнзродовања Устава, у Српским новинами je објавл>ено да се по одобрењу високих дворова Порте и Руоије, скушптине могу и дал>е одржавати кад год се укаже потреба. На тај начин отпале су сметње за одржавање скупштина. И. ■— Питање делатности скупштина тесно je повезано са поделом скупштина на редовне и велику скупштину. Браћа Петровићи, Мих. Гавриловић, М. Петровић, па и неки савремени историчари деле скупштине на редовне и велику скупштину. По њима, на редовним скупшткнама, које су се састајале двапут годишгье о "Бурцеву дне и Митрову дне, вршило се разрезивање пореза, а на великој скупштини расправљана су важнија пнтања и доносиле најважније одлуке, као што су; избор кнеза и наследност кнежевског звања, избор српских депутацнја, усвајање српских устава, читање и прихватање фермана, хатишерифа и др. По

(1) Ј. Продановић: Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Београд, 1936, 27. <2) Мих. Гавриловић: Милош Обреновић, Ш, SO5.

(3) Продаиовић: Уставни развитак, 42. (4) Исто, 55.

(5) Постоји шшљење да скупштина није унета у Устав од 1838, jep je могла бита оруђе у Милошевич рукама, у борби против старешЈшске трупе уставобранитеља, односно против Савета који je био у гьиховим рукама (Продановић: Уставни развитак, 96; Ј. Милићевић : Народне скупшттше у Србијн 1839 —1843).