Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ОДНОС КОДИФИКОВАНИХ И ОБИЧАЈНИХ ПРАВИЛА

375

штаственог дејства самог метода. Ако се држимо чисто кодификационог метода, који се своди на систематизацију, формулацију и редакцију постов ећих обичајних правних правила и њихово трансферирање у писано кодификовано право, иако ће приликом тога доћи и до промена по суштини, морамо остати при фикцији, чак више при основној концепции да кодификовани текст представља у суштини садржину обичајнога права и да се може поређењем те садржине са сваким посебним обичајним правилом утврдити да ли je оно искоришћено за кодификацију, па према томе да ли je оно ушло у кодификовани текст. За случај да није ушло у текст конвенције о кодификацији може се јасно поставити питавье какав je однос између таквог обичајног правног правила неукљученог у кодификовани текст према правним правилима ко ja су ушла у кодификовани систем. За такав случај општа je претпоставка да je неукључено правило задржало своју досадању правку снагу ако се не докаже да je оно престало да важи на основу неког од одређених узрока, у које се не може начелно убројати сама чињеница да je та материја кодификована и да je обичајна одредба у питању изостала из текста кодификације. Напротив, ако се служимо једновремено методом кодификације и методом прогресивног развоја, основна поставка за решење овог питања мора бити другојача. Пре свега докуменат није збир, селекција, формулација или редакција затечених правила обичајнога међународног права. Отворено се признаке да су редактори текста и они који су били власни да га усвоје (тј. представници држава уговорница) имали пред очима целокупан материјал из кога су изабрали само нека обичајна правила и неке друге идеје, па њиховим комбиновањем дошли до правила која су усвајањем постала позитивно међународно јавно право (под резервама у погледу њиховог апсолутног дејства означеног напред под II). Та правка правила представљају прописе за регулисање извесних питања једне одређене материје и потпуно je правно ирелевантно да ли у погледу регулисаних питања постоје још каква друга правка правила уопште, па и правила обичајног характера. Та друга правила нису морала бити намерно одбачена али она постају непотребна за међународни правки живот после правила да je материја регулисана. У пракси je врло тешко одредити у којој мери тзв. кодификовани текст прима или не прима, укључује или одбацује елементе обичајног права или неке друге елементе, а нарочито да ли je и са којих мотива изостављена каква одредба обичајног карактера. Отуда се у овом случају не може ни поставити питање да ли прописи међународног обичајног права имају правки характер важеће норме ако нису укључени у тзв. кодификацију која je плод комбиновања простога метода кодификације са методом прогресивног развоја. Данае je опште схватање да између држава које усвоје такву кодификацију гьени прописи замењују све прописе међународног права који се односе на регулисану материју. V. Схватање je да при примени комбинације простог кодфикационог метода и прогресивног развоја треба делити материју која je регулисана од оне која није регулисана и сматрати да je престала правка