Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИЈА

241

право да ce школујем бесплатно, тј. да ли ћу имати право да не плаћам ништа и шта he и колико ће ми друштвена заједница гарантовати y томе погледу. Мени ce чини да друштвена заједница треба и мора да гарантује, и то треба да уђе y Устав као једно основно и принципијелно питање: да она гарантује човеку и да обавезује сваког човека на осмогодишње школовање. To значи да ce не поставља уопште питање средстава, на који he начин да ce формирају, већ да ce омогући сваком човеку, без обзира на коме делу наше територије живи, без обзира где ce он налазио, да може стварно то образовање и да стекне. Ако ce то посматра кроз призму садашњег става наших локалних заједница, комуна, видећемо да поједини грађани немају могућности да стекну основно образовање. Иако и данас важи начело бесплатног школовања, ми видимо да y неким местима y Босни људи не могу да стекну основно образовање просто зато што нема учитеља. A нема их зато што нема финансијских средстава, што комуне немају одакле да их плаћају. Односно неке књиге иако имају средстава иако их троше ненаменски, градећи велике управне зграде које коштају десетине милиона динара, a с друге стране не исплаћују зараде просветним радницима. To je разлог што су поједини просветни радници буквално почели да беже из појединих комуна. Зато ми ce чини -да још једном укратко формулишем да je посебно пилање на који начин ће друштвена заједница да обезбеди средства за школован>е и до кога степена y односу на то какав je положај човека с обзиром на могућност да ce школује и каква je његова обавеза y том погледу. Ja мислим да y Устав треба да уђе да je осмогодишње школовање бесплатно и да друштвена заједница гарантује човеку да ће и стећи то образовање, без обзира y коме делу наше земље ce буде нашао. To значи, конкретно, да he омогућити стварање школа и плаћање кадра који проводи наставу.

IV САСТАНАК СЕКЦИЈЕ (19 НОВЕМБРА 1962)

Асистент dp. Радомир Ђуровић: ЗЕМЉИШНА СВОЈИНА, ИНДИВИДУАЛНИХ ПРОИЗВОЋАЧА. Говорио бих о једном питању које, чини ми ce, ни y досадашњим дискусијама a ни y дискусији, коју je организовало Удружење правника, није много додиривано. Рекао бих неколико речи о земљишној својини индивидуалних произвођача y Преднацрту Устава. Ово питање je врло значајно без обзира што je друштвена својина потиснула потпуно y други план питање свих других облика својинских односа који ce појављују y нашем праву. Оно има велики значај због тога што ce преко 7,5 милиона наших становника бави искључиво пољопривредом и живи од пољопривреде. Претежно ce пољопривредом баве индивпдуална газдинства. Према томе, земљиште и обрада земљишта су извори и средства њихове егзистенције. Наравно, Устав није могао да ту толико детаљно све предвиди, јер та материја je већ y приличној мери уређена нашим досадашњим позитивним прописима, али je врло значајно што je