Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

98

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

не само по циљу него и по томе што се све дужности коопераната не могу набрајати, али оне извиру из појма доброг пољопривредника. е) Форма уговора. Питање да ли je уговор о кооперации у пол>опривреди формалан или консенсуалан може бити спорно. Познато je да je у нашем праву, као уосталом и у свим> модерним правима општеприхваћено нацело неформалности уговора (11). Сматра се да изузетно од овога начела постоји обавезна формалност. Форма je неопходна само ако то закон захтева, прописује да пој едини уговор, врста уговора мора бити сачигьена у одређеној форми, или ако су то уговорне стране хтеле, одыосно условиле постојање уговора од испуњеша одређене форме. Немамо законског прописа који би регулисао питање уговора о кооперацией у пољопривреди уошпте, па самим тим и питање форме уговора je још отворено. Међутим, из извесних подзаконских аката који се односе на питаше кооперације у пољопривреди дало би се закључИти, истина са резервом, дщ je реч о уговору који би требало да буде писмен формалан. Тако чл. 6. Уредбе о давању кредита и зајмова земљорадничким задрутама и другим пољопривредним организацијама за кооперацију са индивидуалним пољопривредним произвођачима, гласи: „Земљорадничке задруге и друге пољопривредне организације дужне су [подвукао Р. Ъ.] о заједничкој пољопривредној производеьи са индивидуалним пољопривредним произвођачима закључити писмени уговор“ (12). Исто то предвиђа и Наредба за спровођење горе наведене Уредбе, у т. 5, која гласи: „Пољопривредне организације које користе кредите за кооперацију по одредбама уредбе и ове наредбе, дужне су са индивидуалним пол>опривредним произвођачима утврдити своје међусобне односе (обавезе) писменим уговором. Уговором се морају, поред осталог, предвидети пенали за обе уговорне стране за случај неизвршеша утоворних обавеза о року“ (13). Поред тога, у пракси се ови уговори, уколико je реч о утоворима где je једна страна пољопривредна оргаФизација, искључиво закључују у облику писмена. Овај став праксе je донекле разумљив јер je реч о трајнијем односу, где ce престације не испуњавају одједном већ низом узајамних и заједничких радњи, или испуњењем појединих послова од једне или друге стране у разним фазама пољопривредне производње. Стога je врло тешко и држати у сећашу све те многобројне клаузуле за један дужи период, обично најмање годину дана, Приметимо и то да се уговор о кооперации најчешће закључује у вези са земл>иштем. Одређена земљишна парцела je објект на којем се остварује предмет уговора-заједничка производња, а због свога посебног друштвеног значаја промет ыепокретностима регулисан je Законом о промету земљишта и зграда који у чл. 9 за пуноважност уговора захтева писмену форму (14). Затим, Закон о искоришћавању пољопривредног земљишта, када регулише давање земљишта које je стављено под принудну управу на искоришћавање пољопривредној организации или индивидуалном произвођачу, предвиђа закључење уговора

(11) Д. Аранђеловић: н. д., с. 72 —75; С. Јакшић: н. д., с. 150: L. Josserand: ор. cit. р. 24; М. Константиновић : н. д., с. 27—29; G. Р. Chironi: ор. dt., рр. 204 : —205.

(12) „Сл. лист ФНРЈ“, бр. 21,1959. (13) Сј(. лмст ФНРЈ“, бр. 28/1959.

(14) „С л. ЛИСТ ФНРЈ“, бр. 26/1959.