Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

106

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да би због ње купопродајни уговор био без правые важности. Када се ради о куповној цени као Једном од битыих елемената кунопродајног уговора, тада ако су се странке споразумеле о куповној цени и иста Je у погледу висине фиктивно означена у купопродајном уговору, тада постоји споразум између уговорних страна у погледу свих битних елемената купопродајног уговора, али je за питање реалне висине купопродајне цене меродавна стварна воља уговорних страна. Дакле, ако je фиктивна само висина куповне цене тада то не може бити разлог да се купопродајни уговор прогласи без правые важности, већ напротив може имати само тај значај да се приликом спора у погледу исплате саме купопродајне цене не узима у обзир фиктивна висина куповне цене у купопродајном уговору већ напротив реална како су Je странке стварно уговориле“ (16). НаЈзад, по трећем становишту, у случају неслагања стварно утоворене цене и оне која je унесена у писмено, уговор je апсолутно ништав. Врховни суд HP Хрватске Je на линији тога становишта (17). Пракса Савезног врховног суда се мешала (18), да би најзад у начелном мишљењу од 1962 био изражен став о ништавости уговора. Навешћемо неке важније делове овог начелног мишљења: „Подразумева се да су се купац и продавац пре или у току састава писмеыог уговора претходно усмено договорили и о предмету који се продаје и о цени, као о битним тачкама уговора, па се споразум утврђује уговором у шеговом писменом облику. Пропис закона о обавезности писменог уговора претпоставља да су странке обостраном сагласном изјавом воље постигле претходни споразум а правно дејство таквог споразума битно зависи од писменог облика уговора у који се уноси постигнута споразум. „Уговор куповине и продаје постоји у писменом облику кад се странке (купац и продавац) споразумеју о предмету продаЈе и о цени па о томе потпишу писмену исправу у коЈу се уноси њихов споразум и о предмету продаје и о цени. Полазећи од значеша речи у чл. 9 Закона о промету землмпнта и зграда неизбежно се намеће закључак да се одредба закона „уговор мора бити писмен“ тиче уговора у целини и сваке тачке коЈа Je за постојаше уговора битна (предмета продаЈе и цене). И законом предвиђена последица да „уговор који није закључен у писменом облику не производи никакво правно детство“ тиче се и одредбе о предмету продаје и одредбе о цени. То значи да ниЈедна уговорна странна не може према другоЈ судом остваривати право на чинидбу нити може бити судом обавезана на извршење чинидбе коЈа ниЈе обухваћена уговором у шеговом, писменом облику. То je објашњење чл. 9, које произилази из значеша речи и израза у њему. „Нема никакве штете од оваквог објашшеша чл. 9 Закона о промету земљишта и зграда. Посматрано са становишта општедруштвених интереса као и са становишта оправданих индивидуалних интереса никакве штете нема од тога што се пословни субјекти упућују да, следујући принудном пропису закона о обавезности писмене форме, своје уговоре закључују у писменом облику верно, према њиховом отварном споразуму, па да уговором куповине и продаје у шеговом

(16) Из образложења пресуде Врховног суда АП Уојводине, Гж 879/61, „Гласкик адвокатске коморе АП Војводине“, ор. 12, 1961, с. 25. У то смислу и решење Врховног суда HP Словеније, Гж 377/57, Збирка судскмх одлука, књ. 11, св. Ш, бр. 631 и пресуда Врховног суда HP БиХ, Рев. 27/58 (из архиве овога суда).

О J. ,ца. ili ЈЈЛЛ, -L CD • _ I .J U UUUIU '-J M“/ • (17) В. пресуду Врховног суда HP Хрватске, Рев. 468/60, „Наша законитост“, бр. s—lo, 1960, с. 67. (18) Пресуда Савезног врховног суда, Рев. 126/59 (из архиве овога суда).