Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИСТУПАЙТЕ МУЛТИ.ТАТЕРАЛНИМ УГОВОРИМА

9

на приступайте конвенцијама од генералног интереса има вишеструки практични значај. Једни бране своје право да не ступају у уговорне односе са оним државама са којима то не желе и тврде да би у противном нестало начело добровольности приступању уговора и слободе обавезивана нарочито ако су ти уговори, склошьени ван међународних организации а. Друти напротив борећи се и захтевајући правило о проглашену права сваке државе да приступа сваком међународном уговору који има охплти карактер, па према томе представља сурогат међународног закона, истину да оспораване права на приступање значи спречаване добронамерних држава да, се користе институцијама међународног права и да на правилан начин и: у што потпунијој мери учествују у међународном животу, остварујући међународну сарадњу по начелу једнакости и међусобног поштовања држава. Међутим, ипак питање није просто у својој основи оценивана којма. који су то уговори чије се приступање може бранити потребом омогућавана међународне сарадње и неспречавана учествовања у међународном животу од стране држава које таквом уговору нису припадале при неговом стварану. Пре свега није било претензија међу члановима Комисије да су сви уговори отворени већ се питане поставило једино за уговоре који су мултилатерални. Али и ту je тражена ыека квалификација која оправдава, којој категорией мултилатералних уговора могу приступати треће државе. Дошло се до категорије „општих мултилатералних међународних уговора“. Комисија се сложила да су то они мултилатерални уговори којима се постављају опште норме међународног права или решавају питања од општег интереса за скуп држава као целине. Али и таква категоризација je врло неодређена. Пре свега je истакнуто да и нормативни уговори категорије уговор-закон, чији je циљ да се поставе међународна права правила, не морају увек представљати инструменте за стварање универзалног међународног права. Питање се поставило да ли je овде од значаја подела на универзално и регионално међународно право. Ако јесте, да ли самим тим: регионални карактер оваквог уговора одбацује право трећих држава на приступање таквом уговору, иако држава у питању припада регионалној заједници која таквим уговором поставља правна правила. Доказује се да у таквом случају државама које припадају таквој регионалној заједници треба признати право на приступање по истом основу по коме се претендује да постоји такво право свих држава на приступагье генералним уговорима универзалног карактера. Примера ради наводимо да ли Панамеричка унија може спречити неку од америчких држава да приступа-уговорима које треба да поставе правна правила за америчке државе у њиховим међусобним односима или да реше питања од општег интереса за све америчке државе као целине. Гледишта су подељена. Ради одбијања позитивног решена позива се чак и на праксу ОУН. Ако ОУП по Повељи не мора да прими у своју средину све државе које постоје у свету и да исюьучи из. учешћа у уговорима који се склапају под гьеним оквирима неке од них, онда по чему то исто не могу да учине у својим оквирима регионалне заједнице? Зар једна таква држава, и поред свог географског положаја или заинтересованости за. решене општег проблема, не може да има тако негативнё квалитете да je друге државе не примају за свог уговорног партнера?