Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

анаЯи правног факултета

16

стем строге централизации e“ (Ф. Шишић: н. д., с. 310). Овим Je предочено да he главни чвор представљати, при решавању „југослрвенског питања“, унутрашње уређење југословенске државе. Међутим, после низа догађаја (пропадања Ауетро-Угарске у рату, осниваньа Народних већа у југословенским покрајинама коде су биле под Аустро-Угарском, као националних органа власти, стварања посебне југословенске државе Сповенаца, Хрвата и Срба на тим територијама) Народно веће у Загребу, као врховни орган власти државе Словенаца, Хрвата и Срба, прогласило je уједињење ове државе са Србијом и Црном Гором (25. XI. 1918 ). После преговора између делегата Народног већа из Загреба, и регента Александра Карађорђевића й пошто су делегати инсистиралиј на убрзању уједињења због револуционарне ситуације у ХрватскоЈ и Словенией регент je, као што je познато, на дан 1. XII. 1918 прогласио уједињењеј државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом (претходно су се присајединиле Црна Гора и Војводина Србији), не осврћући се на став дёлегата (ни већине у Народном већу) да се не само питагье државног уређења препусти Уставотворној скупштини, већ и питање облика владавине. Због тога се, у припреме за изборе и сазив Уставотворне скупштине, ушло са врло заоштреним односима између политичких партија представника националних буржоазија хрватских, словеначких и српских. Пошто je образована прва југословенска влада (20. XII. 1918У и пошто су обављени избори за Уставотворну скупштину (28. XI. 1920) поднето je уставном одбору, или je објављено преко( штампе, осам уставних нацрта од стране разних партија и политичких група посланика и појединаца, у којима су изнети одвојени или исти ставови, како по питању облика владавине тако и по питању уређења државе. Посматрано историјски, ти уставни нацрти су значајни, поред осталога, и по томе што су сви без изузетка предлагали успостављање ширих локалних самоуправа на плану организовања унутрашње управе. У томе су се посебно истицапи они уставни нацрти који су се одлучно изјаснили против централизма и краљевог апсолЈтизма најављеног Прводецембарским актом. Две најистакнутије трупе посланика из хрватских и словеначких покрасила Народни клуб (Хрватска заједница на челу са Др. Лагшьом) и Југословенски клуб (Парламентарна заједница хрватско-пучке, словеначко-пучке и буњевачко-шокачке странке, на челу са Др. Корошцем), предлажући федеративно уређење и поделу државе на шест истбријских покрајина, нису имали у виду само најширу аутономију покрајина, већ и самоуправност ужих територијалних јединица (округа, срезова и општина), са изборним представничким телима и њиховим одборима. Ако се остави по страни нацрт Хрватско-пучке сељачке странке Стјепана Радића, која je изишла на изборе, али je одбила да учествује у раду Уставотворне скупштине и која je предлагала и републику и триалистичко државно уређење (Србија, Хрватска, Словенија) и они нацрти који нису били за федеративно уређење, ишли су, исто тако, на ширу децентрализацију, односно на ужу или ширу самоуправност више области, као и дру-