Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ћина адресата на ко je су упућени рескрипти по питањима у вези са узукапијом имају имена која нису латинска (17). С друге стране, узукапија у лровинцијама изгледа да још увек није била уобичајена и довољно позната, и ггоред тога што je тада прошло више деценија од Каракалине конституције која je, поред осталог, омогућила и да сви слободни становници империје користе ову установу ius civile- а, па je у једном случају било потребно да Диоклецијан адресата, неког Дионизија, упозори да je примена ltp. сувишна када je реч о робовима, jep у том случају „usucapio locum habet“ 18). Док у случају узукапије Диоклецијан не одступа од учења и принципа класичног права и настоји да они буду усвојени и у провинцијама, у конституцијама које се односе на Itp. не може се запазити таква доследност. Као што ће се видети, Диоклецијан je често покушавао да оба института третира на исти начин, односно да Up. подвргне истим или сличним правилима која су важила за' узукапију, али се, насупрот томе, у неким решењима поводи за схватањима која су страна римском праву. При томе се догађа да решења истог питања не буду увек иста, а с друге стране у неким случајевима он поставља сасвим нова правила. Све то показује да у Диоклецијановом праву нису постојала чврста правила и пречишћени појмови о овом правном институту, те отуда настојања, која се могу уочити у многим конституцијама из ове области, да се решења душ објашњавају и илуструју многим примерима, за разлику од кратког и одсечног начина изр*ажавања у конституцијама које се односе на usucapio. Ltp., као приговор који се ставл>а на тужбу титулара, имао je много шире подручје примене од одржаја. Он се могао истицати не само против власника односно против виндикациоые тужбе већ и према другим стварноправним тужбама, а исто тако и против тужбе којом се оспорава нечији статус или possessio privilegii. Према томе, ако у првој фази свога развоја ltp. није представљао начин за стицање својине у многоме аналоган узукапији већ само средство којим се титулар спречава да оствари своје право, он je свом држаоцу могао да сачува ствар „чисту“, без терета, и да тако буде ефикасније средство од одржаја (19). Ово треба схватити ипак релативно, jep су Itp. adversus dominum и ltp. adversus creditorem текли независно један од другога, а у праву пре Диоклецијана, као и у гьеговим конституцијама, и по различитим правилима, тако да се у пракси могло десити да један буде успешан а други не, односно да држалац одбије заложног повериоца а власника не, и обрнуто. Од ових посебних случајева ltp. у Диоклецијановим конституцијама спомињу се само ltp. adversus creditorem и ltp. libertatis. Из свих пет констцтуција, посвећених питањима у вези са ltp. adversus creditorem произилази да je за успешно истицање овог приговора у Диоклецијановом праву било доволшо да држалац ствари има iustum initium док се bona fides не тражи. У две од ових конституција одлучује се да лбце ко je je по ваљаном основу прибавило ствар може да истакне ltp. према

(17) Адресата су Isidor (2, 35) 36. (1), Seraplo (7, 29, 4), Dlonisyo (7, 34, 2), Pecudus (7, 26, 7), Capiton (7, 27. 2), Rhodan (7, 27, 3), Marina (7, 29 2). (18) C, 7, 34, 2.

(191 Уп. GSrard: Manuel, 1918, p, 308.

43

ОДРЖАЈ И ЗАСТАРЕЛОСТ У ДИОКЛЕДИЈАНОВИМ КОНСТИТУЦИИ АМА