Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ТЕШКА ПОРЕМЕЋЕНОСТ БРАЧНИХ ОДНОСА

85

Утврђена субъективна последица, ма и на страни само једног супруга. Ma како то парадоксално изгледало, резултат другог схватања je управо обрнут од основне идеје од које су пошли његове присталице: пако тврде да постоји само једна, истина квалификована последица (объективна), тежиште je на другој (субјективној) последици,' односно на квалификованости. Тиме воља супруга потпуно измиче контроли суда, поготову што je субјективно стање супруга врло тешко одредити и контролисати. Схватајући опасност од оваквог начина посматраньа последице, проф. А. Прокоп зато инсистира на идеји да није релевантна свака поремећеност ко ja чини заједнички живот неподношљивим већ само объективно тежа поремећеност која изазива неподношљивост (28). Додајмо на крају и наше мишљење о односу објективне и субъективна последице. Субјективну последицу сматрамо сувишном jep уноси врло несигурне елементе у оцену оправданости развода по чл. 56. Она заиста предСтавља плеоназам jep je сасвим довољна и сама объективна последица. То се лако може уочити из анализе једне и друге. Поремећеност брачных односа je такво стање у брачним односима које објективном посматрачу показује да je заједница изгубила своју друштвену сврху. Поремећеност значи разривеност и објективну неодрживост једног брака: Истина, свака поремећеност није иста по интезитету: она може бити незнатна а може бити и тако тешка да представља опасност за децу и саме брачне другове. Закон, наравно, узима у обзир само тешку поремећеност под условом да je трајне природе. Пролазна или повремена поремећеност, па чак и кад je теже природе, Није основ за успешно тражење развода по чя. 56. Потребно je, дакле, дЧ постоји такво сташе ко je суду као органу јавног мнења несумњиво показује да брак нема основа свог постојања jep не испуњава свој мораЛни и друштвени циљ. Посебно je питање помоћу којих критеријума се може утврђивати тешка порОмећеност. Постоје два начина; (a) Један начин примењен je y праву Швајцарске, Француске, Турске и неких других земаља. Овде ce поремећеност цени тако штО ce утврђује и неподношљивост, тј. не само у којој je мери заједница постала поремећена већ и неподношљива за супруге. Овај систем представл=а комбинацију објективне и субъективно последице. Слично je и у нашем праву. Недостатак оваквог начина регулисаља овог питања већ je давно уочен; (б) Други начин се састоји у потпуном објективизирању последице. Елемент неподношлшвости не узима се уопште у обзир већ се оправданост развода процењује само са становишта да ли je он объективно друштвено оправдан (СР Немачка, Аустрија) односно да ли je неопходан (СССР и остале источноевропске земље). Овај други начин више би одговарао природи бракоразводног узрока из чл. 56 а био би у складу и са скорашњим позитивним тенденцијама у упоредном праву у овој области. De lege ferenda треба се одлучити на уклањање субјективне последице jep je сувишна и непотребна. Штетност од гьеног задржаваша може се уочити и из анализе појма „неподношљивост“. Неподношљивост je субъективна , орена односа и стања у браку од стране једног или оба брачна друга; она, другим речима, представља личну

(28) Др, А. Прокоп: н. д., с. 140.