Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СТВАРАЕЬЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ 1918 ГОД.

291

Ову Трумбићеву идеју Газари и други чланови Југословенског одбора хоји су се налазили у Женеви прихватили су и покушали одмах да разраде и конкретизују. Са састанка 12 фебруара, у Женеви они су обавестили Трумбића и о следећим својим заклучцима: „Сви смо сагласни да треба створити [на ошптој скупштини Д. Ј.] посебан одбор за националну акцизу У чији делокрут треба да спада сав рад око националне пропаганде. Сви смо за то да у министарству Крал. Србије сарађују у југословенским пословима два представника југословенског покрета. Сви желимо да поред одбора за националну акцију буду креирана још два одбора: један за народни препород тј. за реконструкцију свих наших крајева и други за припреме разних закона а нарочито организације нашег територија“. Осим тога сви су (осим Сршкића) били мишљења да општа скупштинз има декларативни и конститутивни карактор, да она треба да изабере одборе за националну акцију, за народни препород и за припрему разних закона, а да ти одбори треба да имају одлучујући глас (34). Стојан Протић крји се, као и Пашић, противно идеји о сазивању опште скушптине почев од самих њених основа, био je и против функција које je Трумбић одређивао тој скупштини. Пошто je Трумбићева полазна тачка у расуђивању о овој ствари била: међународна политичка ситуација, неповољна по југословенско питање, а нарочито погоршана услед говора Лојда Џорџа и Вилсона, Протић je, y једном опширном писму Трумбићу (од 14 фебруара) покушао да најпре доводе у питање тачност односно да обори ту Трумбићеву основну поставку. Он je тврдио Трумбићу да говори поменутих државника поред неповољне имају једну врло. повољну страну, а то je она која ce тиче Италије; по Протићевом уверењу (које ce убрзо показало неоснованим) говорима Лојда Џорџа и Вилсона тајни лондонски уговор из 1915 „отишао je неповратно у кош“. Из Протићеве анализе и процене међународне политичке ситуације произлазило je да та ситуација није лоша ида се она, услед низа околности, већ окреће у корист Југословена. По Протићевом уверевьу југословенско je питање „поставлено дишюматски и у јавном мишљењу, и поставлено je јасно и добро“. То нитагье треба још неговати и развијати, али што je главно треба му дати војну основу, тј. треба да Аустрија падне па да се ньегово решење стави на дневни ред. Укратко: Протић je мислио да у датој ситуацији није потребно манифестовати југословенске националне захтеве на онај начин како je то Трумбић замислио. Протић je писао: „Манифестације су и добре и потребив, —шли оне нису све, ни главно и њих, опет треба припремити добро и по времену, и по месту, и по начину и склопу. Ja полажем колико на њих, толико још више на и лично, и литерарно и журналистичко, обавештаватье и слаблење оних струја код Енглеза и у Америци ко je рада против нас“ (35) 3. У погледу места одржавања. Предлажући српској влади да се општа скупштина одржи у Паризу или Лондону, Трумбић je то образлагао потребом да се постигне јаче дејство „које не би могло да буде довољно

(34) А-ЈАЗУ, A- JO, св. 32 J. Газари из Женеве 13. П А. Трумбићу. (35) А-ЈАЗУ, A- JO, св. 46 С. Протић из Граса 14. П А. Трумбићу.