Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ 1918 ГОД.

293

у датом тренутку, од нас, жртве, које ми морамо примйти или ћутати и ићи“ (39). У вези с местом одржавања опште скупштине поставило се и питавье одобреша владе на чијој би се територији скупштина држала. Трумбић то питање није себи поставио jep je пошао од претпоставке (изражене у писму Протићу 24. I) да „влада Француске или Енглеске неће моћи да ускрате гостопримство тој скупштини“, пошто „нисмо само гости у њиховој кући, него имамо и становита права која нам даје вјерност исказана и крв проливена“ (40). Пашић, међутим, мислио je друкчије, па je 30 jaнуара писао Одбору: „[...] Нека нам je дозвољено упитати господу чланове Ј. О. кад су донели своје решење јесу ли се постарали сазнати мишљење владе оне земље у којој би се мислило држати пројектовани скуп. Ако нису до сада онда би требало пре свакога даљега рада осигурати допуштање за држање скупа, да се не би изложили доцније иеприликама које могу настати, и тим пре што тежимо да нашим скупом (обавестимо) јавно мишљење у тим земљама а тако исто и дотичну владу како да нас помогне у нашем кораку“ (41). Трумбић je на то узвратио Пашићу да би, сходно замисли Одбора, српска влада морала тражити дозволу државе у којој би се конгрес имао да одржи и истакао: „Одбор не може да о томе ради за то што би тада ствар добила приватан карактер и свела би се на захтјев полицијске дозволе. Одбор мисли да тај посао има да сврши влада службеним путем. Не мислимо да би дотична савезничка влада на један формалан предлог могла дати негативен одговор једном савезничком народу“ (42). Међутим, Пашић у ствари ни je мислио на то ко треба да тражи одобрено; суштина његове примедбе била je у томе што он није био сигуран да ли ће „Влада Француске или Влада Енглеске вољне бити да укажу пажњу Скупштини и Круни која долази да изјави своје неслагање ca изјавама које су учињене“. И доиста, у једном каснијем писму (од 26 марта) пошто се већ био стишао спор око опште скупштине, Пашић je тврдио да je у своје времё кад je то било актуелно, питао савезнике „да ли би примили и одобрили манифестацију, како je замислио и тражио Југословенски одбор“, али да je од њих добио негативан одговор, тј. саветоваыо je од стране савезника „да ту манифестацију не чинимо, јер ће она шкодити самој ствари“ (43). 4. У погледу карактера опште скупштине. Првобитни Трумбићев предлог о општој скупштини схваћен je са српске стране најпре као тражење да се српска Народна скупштина прошири члановима Југословенског

(39) А-ЈАЗУ, А-ЈО, ев. 46 С. Протић из Граса 14 И А. Трумбићу. Пошто je и део српске опозиције (М, Трифковић и др.) тражио такође да ее скупштина одржи у Француској, Протић je скретао пажњу Трумбићу да се на те њихове жеље не обазире; „ту су у игри више обзири комодитета (]ер су се они већ налазили у Француској Д. Ј.) него они ваши обзири. који се морају имати на уму и држати у таквим случајевима“ (на истом месту).

(40) А-ЈАЗУ, A- ЈО, св. 145 концепт писма A. Трумбића из Лондона 24. I С. Протићу.

(41) Као натт. 24.

(42) А-ЈАЗУ, А-ЈО, св. 10 концепт телеграма А. Трумбића из Лондона 5. П Н. Пашићу.

(43) А-ЈАЗУ, A- JO, св. 63 писмо Н. Пашића из Крфа 13. Ш 1918. (по ст.) А. Трумбићу.