Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

514

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕДГА

известан привремени вредносни „етички вакум“ (1). Старе вредности изграђене дуготрајном претходном традицијом су великим делом срушене а нове још нису „овладале“ мислима и осећањима свих чланова друштва у довољном степену. Оне jour нису стекле снагу спонтаног деловања које аутоматски репродукују у свакодневним ситуацијама свест о обавезности понашања, свест која ће деловати снагом елементарне стихије, или унутрашњи, лични морални императив који чини да појединац због личне савести и страха од презира друштва не може да поступи друкчије. Природна je тенденција да се на „право“ као најдинамичнији и ефикасни регулатор нових односа ослања дуже него што je то целисходно, а да се занемаре други облици друштвене свести и норми који, посматрајући у перспективи, могу да буду једино ефикасни инструменти друштвене социјализације. Непосредна практична последица такве „нормативне ситуације“ je рађање свести да je дозвољено све што није „правом“ забрањено, пуцање топовским зрнима од параграфа у свим ситуацијама. Међутим, небројени низ таквих свакодневник односа (на пример, према друштвеној својини и интересу, поштовању самоуправних норми и права која постају саставни део духовне Климе друштва и личног моралног кодекса појединаца), не може да буде ствар само правних норми у уже смислу речи, већ ствар ширих друштвених норми и санкиција заједнице, односно самоуправних организација, ужих и ширих заједница и јавног мњења. Да буду ствар санкција које иако не почивају на државноЈ принуди могу болније да погађају него усамљено пресуђивање у судској дворани. Штура правка правила у ужем смислу речи морају да поступно прерастају (и то свесним процесом а не само стихијним) у мрежу ширих друштвених норми, у етику самоуправности и друштвености која ће формирати такве социјалне типове, носиоце новог друштвеног система, који ће све више спонтано поштовати нове односе друштвености и тамо где нису заштићени правним механизмом, и онда када до њих не досиже рука „права“. Да ли ће „право“ (државни прописи) бити прецењени и фетишизирани и тада када се већ створе друштвени услови и социјални носиоци самосталне нормативне делатности (самоуправне друштвене организације, заједнице, и хомогеније јавно мњење и друштвена свест), Да ли ће у рукама „права“, (државне принуде) остајати и онај део друштвених норми који може да буде пренет самоуправним друштвеним организацијама, јавном мњењу ствар je првенствено одређених друштвених односа и сила које су носиоци друштвених кретања. Али и јаснија свест о поједишш типовима друштвених норми, њиховој другптвеној функцији и улози, о њеним правим социјалним носиоцима који се образују, може да убрза тај процес и да допринесе адекватнијем а тиме и ефикаснијем регулисању друштвених односа. Култивисање осталих облика друштвене свести, новог система етичких норми и вредности, као и ширих друштвено-техничких прописа, и свесно настојање да формална „правка“ правила прерасту у обичајна општеобавезна правила понашања и лични кодекс одговорности мора да буде облает нормативног поретка једног друштва којој ће се посветити све већа пажња. Облает која се неће изгубити y сенци „права“ на које пада сав одсјај ауторитета државе и заједниде. Обраб Станојевић: О „КРИЗИ ПОЈМОВА“ И ДЕФИНИЦШЯ ПРАВА.

(1) Разуме ce овај „вакум“ се мора схватити само релативно и у одређеном смислу. Нова етичка свест, нове норме које надграђују основне друштвене односе к институцији ничу упоредо са радикалним прекидањем старог система, оне су саставни део идеологије нових друштвених сыага ко je мотивишу архитекте новог социјалног система. Али оне су по правилу пзвесно време идејна и морална свест Једног ужег водећег нуклеуса а тек затим и ширих друштвених трупа које иза њпх стоје.