Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

542

„Првостепени суд je на основу изведених доказа које je брижљиво оценио [...] правилно утврдио да за насталу штету има одговорности и до тужиоца. Наиме, није спорно да je дана 23 октобра 1958. приликом преласка тужиоца преко трамвајских шина, на њега налетео трамвај туженог предузећа и тешко га повредио услед чега je тужиоцу ампутирана десна нога до кука. Првостепени суд je на основу увиђаја на лицу места, реконструкцијом самог догађаја, саслушањем сведока-очевидаца догађаја и на основу налаза и мишљења стручњака за саобраћај [...] правилно утврдио да je до удеса дошло и услед недовољне обазривости и пажње тужиоца приликом преласка трамвајских шина и коловоза Булевара. Налазу и мишљењу вештака странке нису приговориле. Према томе, правилно je првостепени суд нашао да одговорност за причињену штету сносе обе стране. Јер, тужена страна као власник моторног возила одговара за штету по принципу објективне одговорности, а ове одговорности може се ослободити једино ако je штета настала вишом силом или ако je проузрокована искључиво кривицом тужиоца. У току поступка ни je утврђена искључиза кривица тужиоца нити je по среди виша сила. „Међутим, погрешио je првостепени суд што je узео да je одговорност тужиоца једнака одговорности туженог предузећа. Jep се не може узети да je тужилац, обзиром на гьегов узраст, при прелажешу улице, односно у конкретном случају трамвајских шина, толико пажљив и присебан као одрасли људи. По нахођењу Врховног суда тужилац сноси одговорност за наведени удес и насталу штету у 20%.“ (Врховни суд HP Србије Гж. 747/62 од 19. 111 1962). „[...] Одбија се ревизија туженог предузећа као неоснована и потврђује се пресуда Врховног суда HP Србије [...] уколико je њом одбијена жалба туженог предузећа са разлога изнетих у истој пресуди и у пресуди Окружног суда у Београду [...], с тим да се тужилац услед делаша које je допринело проузроковању штете, не може сматрати кривим и одговорним за део тим делањем проузроковане штете, пошто за њега као дете (није имао ни навршених десет година живота) важи правна претпоставка да није био способан за расуђивање, већ се има узети да je у питању случај, тако да за толико сам тужилац трпи штету од случаја, односно да за толико нема основа за одговорност туженог,“ (Савезни врховни суд Рев. 2836/62 од 6. ХП 1962). 1. У цитираним деловима одлука наших судова расматра се интересантно питање учешћа оштећеника у проузроковању штете и поделе штете између н>ега и штетника и то кад je у питавьу малолетно лице као оштећеник. Штета може да буде проузрокована и радњом у чијем je извршешу учествовало на неки начин и оштећено лице. Свакако да о учешћу оштећеног лица у проузроковању штете треба водити рачуна. Такво учешће има утицаја на одређивање накнаде штете; ако je штета настала као укупан резултат поступака штетника и оштећеног лица, штетник не одговара за сву штету него један део штете сноси и оштећено лице и то онолики део који одговара његовом учествовању у проузроковагьу штете.