Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

САМОУПРАВА ОПШТИНА У БУРЖОАСКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

209

(„судока власт, коју су раније по општинском закону имале општинске управе, сада je њима потпуно избијена из шака“). По новом Закону, како се тада истицало, и за мале спорове морало ce ићи или код среског начелника или код среског суда, а ова надлештва су за многе општинаре била удаљена тако да би се до ~правде“ долазило и у најситнијим споровима на много компликованији начин и уз веће трошкове. На то се одговарало: сваки je од нас дошао са свога посебног подручја и сваки je био уверен и мислио да je оно што je код њега постојало до сада најбоље. Ми смо напр. нули од Шумадинаца: па, побогу, брате, зар ви хоћете наше кметове да нам укинете? Ми из Хрватске смо опет говорили: зар наше напредне општине са стручно образовании бележницима хоћете да нам сведете на ниво најобичнијих босанских или србијанских сеоских општина“ (17). Иначе, судска надлежност општинских органа по дотадашњим покрајинским законима била je регулисана на различите начине и разним законима о општинама, кривичним законима, законима о судском поступку (кривичном и грађанском), итд. Поред ових стављено je врло много примедаба политике природе пре свега на изборни систем, затим на права надзора рада самоуправних органа од стране управних власти, итд. По изборном систему инсистирало се на постављању листи према партијској припадности, а што законом није предвиђено, („да не може бити нико кандидат ко не припада једној политичкој странци“). На то се од стране представника већине у законодавном одбору врло оштро реаговало, a један од посланика (Светислав Михајловић) je у свом иступању одговорио опозоцији: „ви хоћеге да општине буду куле партиске којима ћете завладати и одатле ратовати. Ви хоћете да председник општине, баш ви из опозипије који се толико размећете са демократизмом, ви хоћете да будете у општини газде, да наместите за председника своју креатуру, а да председник има за деловођу општинског слугерању, који нема никаква права и кога може најурити кад год хоће и ко хоће и на тај начин да држите власт у својим рукама“. Насупрот томе, они (тј. већина) хоће „чисто југословенство, кад имамо радикалско-сељачку демократију“, које закон обезбеђује те зато и сматрају да je „владин предлог добар и бдборске већине“ (18). Затим, пошто се резултати избора општинских одборника сумирају по систему који je усвојен за земаљске листе при избору народних посланика (да се три четвртине одборника узимају са оне листе која je добила већину без обзира колико je та већина незнатна у односу на друге листе) тражено je да се и то измени, што није учињено. Врло дуге дискусије вођене су и око права гласа —■ и не само око тога да ли јавно или тајно гласање већ да ли да се и женама дй право учешћа на општинским изборима. Било je више ставова по том питању. Неки посланици (Гавранчић, Кешељевић, Перић. Драговић) пледирали су за додељивање права гласа женама без икаквих ограничења („жене су по својој одлучности и своме осећању дужяости умеле увек да нађу прави пут којим треба да пођу“ био je одговор

(17) Огенографске белешке; Из говора Светислава Михајловића, с. 20. (18) Стенографске белешке, с. 20 — 21.