Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

210

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Законско право прече куповине нормирано je неким партикуларним прописима. Не може се узети да je овим прописима овај институт у потпуности регулисан. То бисмо могли једино да тврдимо да je донет закон о облигацијама односно закон о правима на ствари. Према томе, сматрамо да нема сметњи да се користимо старим правним правилом и да га и данас применимо водећи рачуна о нашим позитивним прописима и нашем нравном схватању. Као што je познато, пољопривредно и шумско земљиште може бити у грађанској својини до максимума утврђеног законом (19). Према томе, и појединци могу да стичу пољопривредно земљиште путем закључивања уговора о куповини и продаји као и других уговора о отуђењу. У закону о промету земљишта и зграда од 1954 изричито je речено у чл. 5 ст. 1: „Промет земљишта и зграда које могу бити у приватном власништву слободан je између приватних особа.“ Али од овога начела да власник може да прода непокретност по својој вољи одступило се у корист пол>опривредних организација (земљорадничких задруга, пољопривредних добара итд.) којима je признало законско,; право прече куповине пољопривредног земљишта у грађанској својини (20). Аналогна правила постоје и за шумска газдинства према шуми у, грађанској својини (21). Поставлю се питање, зашто не би могли признати сувласницима физичким лицима законско право прече куповине на пољопривредном и шумском земљишту у грађанској својини ÿ другом реду, дакле, после напред наведених друштвених правних лица пол>опривредних организација и шумских газдинстава и у границама законског максимума. Раније нравно правило признавало je право првенствене куповине непокретности у првом реду сувласницима, па затим најближим члановима породице. Ред првенства би сада био измеььен утолико што би прво место заузеле пољопривредне организације и шумска газдинства, а тек би затим дошли сувласници физичка лица. Изгледа нам да овакво решење не би било у супротности ни са Уставом СФР.Ј, републичким уставима, нашим законима ни са нашим данашњим правним схваташем. Слобода промета не би тиме много трпела и била и сувише ограничена, како то посебно истине Врховни суд /у разлозима своје пресуде. Законско право прече куповине земљишта у грађанској својини већ постоји у корист одређених друштвених правних лица. Према томе, слобода промета тим добрима већ je ограничена. Овом ограничењу додају се и сувласници

(19) To je утврђено Законом о аграрној реформи и колонизацији од 1945, законом о пољопривр. земљишном фонду општенародне имовине и додељиваљу земље пољопривредним организацијама од 1953, и одговарајућим прописпма соцпјал. република. Устав СФРЈ од 1963 у чл. 21 ст. 2, 3 и 4 садржи следеће одредбе: „Земљорадницима се зајемчује право на обрадиво пољопривредно земљиште у највећој површини од 10 ха по домаћинству. Законом се одрсђује у којим границама и под којим условима земљор а дн иц и могу имати право својине на друго земљиште, као и у којим границама и под којим условима остали грађани могу имати право својине на пол.о привредно и друго землъиште. Право својине на шуме и шумско земљиште уређује се законом“. (20) в. чл. 14 Закона о искоришћавашу пол>опривредног земљтпта од 1959 („Сл. лист ФНРЈ“, бр. 43/59, измене и допуне у 53/59 и у 53/62). (21) в. чл. 12 ст. 2 Основног закона о шумама од 1961. (~Сл. лист ФНРЈ“, бр. 16/61).