Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СОЦИОЛОШКИ ВИДОВИ ДРУШГВЕНОГ САМОУТГРАВЉАЊА

255

почшье да ее еупротставља друштвеном интересу како je одређен. Унапред се никаквом прецизнијом формулом не моту одредити те границе, јер оне зависе од конкретних услова и промешьиве су. Друштво може да се меша у самоуправљање, оды. да га ограничава, на два начина. Први je узимање односног питања у своју (или других, по правилу ширих Скупина) надлажност. Други je увођење представника других скупина у самоуправл>ачке органе појединих скупина. Могуће je замислити и друге начине ограничавања, који се такође понекад примењују на пример, давање сагласностй, одн. одобрења других скупина на одлуке органа самоуправљања дате скупине и сл. Ако се посматра наша пракса, може се запазити, како ми се чини, да има грешења и у једном и у другом правду, тј. како у правду сувише великог и непотребног, друштвено штетног ограничавања самоуправљања тако и непотребног и штетног његовог ширења. Чини ми се, међутим, да смо ми у овој фази развоја, која je још увек фаза развијаша, увођеша самоуправљања, осетљиви углавном на ограничавање самоуправљаша, а скоро неосетљиви на његово претерано ширење. Није редак случај да сваког који говори о случајевима претераног ширења самоуправљања одмах називају заступником бирократије и сличним, нимало пријатним називима. Ипак то, наравно, не значи да не треба и о томе говорити ако такви случајеви постоје. Разуме се, није мој задатак да излажем ошпирно где je један, а где други случај, него да покажем како содиологија може да помогке у решаван>у овог питања. Мислим да сам на већ наведении примерима показао како сужавања самоуправљања потиче од недовољне социолошке анализе друштвених процеса који у оквиру једне скупине постоје и стварају уже скупине. Или и сувишно проширивагье права самоуправљања такође je проузроковано истим узроком недовољном анализом тих истих процеса. Не види се довольно како су извесни цроцеси који стварају одговарајуће самоуправление скупине тесно везани с другим процееима, или, боље, колико су неке самоуправление скупине тесно везаые с другим по правилу ширим скупинама, па и с целим друштвом, и како није у друштвеном интересу да се друштво не маша у самоуправление таквих скупина. Довољно су познати иримери егоистйчког вршене самоуправлеша од стране низа скупина на пример, радних организация, особито у области цена. Наводим само најновији пример - предлаже се закон по коме ће свако поштанско предузеће (а има их преко двадесет) самостално одређивати цене својих услуга (сем писама и дописница), а има предлога да се и цена ових последњих препусти њиховом слободном одлунивању. При том нико не узима у обзир да je пошта везана с низом најразноврскијих процеса целокупног друштва и сваке скупине у њему и да друштво као целина никако не може да подноси постојање толико бројних различитих поштанских цена на једној тако малој територији каква je наша. Слично je са самоуправљањем жељезничких предузећа, које je, сувише широко схваћено, нанело велике материјалне штёте саобраћају и друштву уопште. Овакве појаве долазе од шематског схватања самоуправљања. Истине се да je „суверено“ право сваке привредне организације да одређује само-