Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРЕОБРАЖАЈ ИМОВИНЕ У САВРЕМЕНОМ ГРАЂАНСКОМ ПРАВУ

263

лица грађанског права (чл. 24 Грађ. зак. РСФСР). У том својству, у смислу чл. 23 наведеног законика „располажу самосталном имовином и [...] могу у своје име стицати имовинска [..] права и преузимати обавезе [.. У том својству појављују се, дакле, као равноправна лица грађанског права која самостално одговарају за своје обавезе. Али ту постоји једна противречност; како могу имати своју имовину а немати своје субјективно право на предметима на ко je се односи гьихова имовина. Шта, онда, преносе једне на друге правним пословима из којих улазе у њихову имовину права и обавезе? Како помирити чл. 94, ст. 1, и чл. 23? То додуше покушана чл. 94, ст. 2, по коме; „Државна имовина [то je синоним за државну својину примедба ауторова ], фиксирана за државне организације, налази се у оперативном управљању тих организација, које, у законом одређеним границама, у складу са циљевима своје делатности, планским задацима и наменом имовине, зрше право држања, коришћења и располагања имовином“. Но тај пропис je могући извор многих неспоразума. Тако ( по том пропису државне организације „врше право држања, коришћења и располагања“, али поставља ce питање чије право врше, и уопште шта значи „вршити право“ у контексту ове одредбе. Као самостална правка лица морали би да остварују своје право. Ипак, наведени пропис не говори о њиховој имовини него о „државној имовини фиксираној“ за њих. Међутим, ни закон ни совјетска теорија, уколико je нама позната, не објашњава ближе израз „фиксирана имовина“. Ипак, већина совјетских писаца: данас признаје да je наведено право држадьа, коришћења и располагања једно субјективно право предузећа. Нека друга социјалистичка права, на пример пољско право, признаје ово „право држања, коришћења и располагања“ као посебно имовинско и стварно право привредне организације, чиме се облик имовине донекле враћа у традиционалне оквире. 111. јављала а донекле се још увек јавља и у нашем праву. Негде до 1950—51 ситуација у нас о изнетом питању je била веома -слична као у совјетском праву и праву других социјалистичких земаља. Колективна социјалистичка својина je и у нас највећим делом била представлена у државној социјалистичкој својини чијим ce јединим носиоцем сматрала држава. Коришћење и располагање масом предмета у државној социјалистичкој својини било je y крајњој линији централизовано у рукама централне врховне власти путем централизованог, и подробно разраФеног плана. Но закон о државним привредним предузећима из 1946 ипак je одредио да државна привредна предузећа имају своју имовину као посебна правка лица. Сматрало се да на предметима масе државне социјалистичке својине или „опште народне имовине“ који су били додељени предузећима, она je имала само „оперативно управл>ање“. Ту се, дакле, јавила иста дилема о којој смо управо писали и која још увек није разрешена у совјетском праву: по правним прописима предузеће има своју имовину али својина која би требало да буде основно право у имовини не припада предузећу него једној другој правној органицацији. Сматрати ово -, оперативно управљање“ субјективним правом предузећа у оно време je