Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПОХАРА И УТАЈА ЗА ВРЕМЕ ПРВЕ ВЛАДЕ КНЕЗА МИЛОША

299

Међутим, успостављање мреже органа гоњења и судова као и доношење оскудних, површних „Наставлений а“ представљало je организовано, стално и по званичној дужности гоњење, суђеше и кажњавање преступника и у извесној мери сузбијање криминала у границе у којима он представља неопходан атрибут сваког класног друштва и не угрожава нормалан живот заједнице. Како je било тешко свести криминал на овај „дозвољени“ опсег а посебно његов најмасовније изражени облик крађу, најјасније показују веома различите и недоследно примењиване казнене мере. То није била последица различитих схватања појадиних судија, одсуство или непоштовање јединствених прописа, већ je кнез Милош с времена на време доносио и издавао упутства потпуно супротна претходним jep je то за њега био једино могућ начин проналажења и проверавања нових односно друкчијих казнених мера и њихове ефикасности, а особито када су се ранији методи показали нецелисходни и нису утицали на смањивање броја одређеног кривичног дела. Похара односно крађа. Термин похара означавао je у Милошевом правосуђу, а и раније, више кривичних дела, найме: разбојништво, шьачку и крађу (на пример, новца, ствари и др.) а под термином крађе подразумевала се углавном само крађа стоке. Ова тврминолошка разлика није стриктна ни нарочито значајна али je лако уочљива и може се пратити како по квалификовању овог кривичног дела у судским пресудама, тако и из текста упутства Народног суда (Суда Народног Србског) № 1853 од 7 августа 1831 чије почетак гласи: „Будући ce je араше стаја, подрума и остали зграда, и крађа коша, говеда, свиша, оваца, коза, јагашаца, јарића и тим подобна, свуда по држави нашој сваки дан више и више умножавати почела; [. ..]“ (2). Но не треба схватити да je похара увек разбојништво (3) или шьачка може то да буде и обична, ситна крађа, Ово терминолошко неразликоваше и непрецизност су формалне природе, што je и разумљиво с обзиром на лични састав тек организованих органа правосуђа, на потпуно одсуство било какве своје правые теорије и на неосетан, једва наслућен утица ј страног права ко je су протурали судски писари (махом Срби из Аустрије) или појединци образовани ван Србија, припадници Милошевог личног апарата власти, који би се такође могли на прсте избројати a чији утицај се осећа тек око и после тридесетих година прошлог века. У врло интересантној и значајној уредби од 6 јуна 1825 која углавном садржи норме процесног права, налази се и члан 8 који одређује висину накладе штете за украдену ствар. Овај члан гласи: „Од сваког оног који што украде, проценивши с кметовима украдену ствар колико je она вредна, двоструко да се од хрсуза наплати и пола тј. колико je украдена ствар вредна прит јажатељу украдене ствари да се да, а друга половина да припадне каси народној. При том да се хрсуз и по тјелу казни од 25 до 50

(2) Државна архива СРС у Београду (у даљем тексту ДАБ) Шабачки суд 1833 (871 —1073). Исто упутство налази се и у ДАВ ЗМП ХХБХ, с. 102.

(3) Такво шшшење заступао je Д. Папазлогу у свом делу Кривично право и правосуђе у Србији (1804—1813), 1954, с. 135.