Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПОХАРА И УТАЈА ЗА ВРЕМЕ ПРВЕ ВЛАДЕ КНЕЗА МИЛОША

301

штету па да тражи злочинца, или сам старац да штетује како што je и штетовао, како заповедите онако ће бити сваком праведно [...]“ (6). Пракса новообразованог пожаревачког суда показује нам такође да je суд доследно спроводио овај принцип односно досуђивао накнаду штете било колективну било индивидуалну, ма да не увек са истим успехом. Својим актом № 58 од 15 новембра 1821 суд јавља кнезу Милошу за „скорашвьи случај крађе“ којом je „учињена штета само у готову новцу до 1148 гроша окром други ствари који исто толико кошчују „[...] за које строго стегли смо све сељане дрмљане да би издали или изнашли који je, или ако не нађу за то отказали смо да једнаком репартидом сви наплатити буду помеиуте штете“ (7). У другом акту овог суда № 133 од 27 фебруара 1822 видимо да je ауторитет суда још увек слаб јер не може да заштити интересе становника своје нахије који су покрадени на територији друге нахије ако то није истовремено и воља нахијског кнеза. Суд шаље оштећеног кнезу Милошу „којего иначе утешити не можемо“, описујући свој безуспешни захтев да се човеку украдени во надокнади; „[...] а Станимир са једним волом вратио се кући и показао нами случившу му се несрећу. Из того ми смо до два писма пратили кнезу [нахијском В. П.] Милосаву Здравковићу у Свилајнац, да настоји стегнути ондагшье сељане и истога меанџију и да би произнашли Станимирова вола, или од истог села да му се плати вол. На такову нашу препоруку и молбу Станимирову ни добре речи од кнеза Милосава није получио но да паче од реченог меанџије Ђуре добро je изпсован и без сваке надежде ипак показао се нам“ (8). У таквим случајевима када суд није у стању да делује као орган власти jep се њетове одлуке не извршавају, оштећена страна се упућује или сама одлази кнезу Милошу као највишој и најауторитативнијој инстанци, сигурна да ће он донети коначну пресуду која се не може мењати а мора се извршити. Тако кнез Живко Михаиловић упућује Народној канцеларији акт са следећом садржином: „Ови именовати људи Јанко, Јован и Радојко, који су пре неко времена поарани у Гроцкој от тамоппьи апсеника, полазе данас и до господ: [ара - В. П.] своју поару тражити, тако им ja дајем писмо да овим л>удма извидите и покажете очеду ли што добити или нечеду, сувиша поара трошак имаду тражећи, од једнога до другога суда идући [...]“ (9). Према упутствима које прописује кнез Милош у судским пресудама за кривично дело крађе видимо да се принцип накнаде штете доследно примењује. То je позната чињеница коју не треба овом приликом нарочито доказивати. Штавише, изузеци су тако ретки да их у архиви судова напазимо само као израз добре воље или милости старешине да ослободи лопова који и није у стању да штеггу накнади, што с друге стране само потврђује торње правило и здраво расуђивање старешине: ако лопов ништа не поседује, не може ни штету да надокнади. Ово се обично односило на хајдуке који немају никакве имовине и не могу да плате „ако ће и иструнути у апсу“ (10), на бећаре (без куће и родбине „[...] који су у апсу тамо,

(6) ДАВ КК XXI, с. 145. (7) ДАВ КК XXII, с. 6. (8) ДАВ КК XXII, с. 15 (Пожаревачки суд). (9) ДАВ Апелациони суд 1822, 19 јули 1822, (10) ДАВ КК XXII, с. 13 (Пожаревачки суд).