Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О РУААРСКИМ ДАЖБИНАМА ¥ СРБИЈИ Y XV И XVI ВЕКУ

5

дана, а негде свака 2 месеца ("). Вероватно да су Турци ту гтраксу затекли у Србији и преузели je као и многе друге рударске обичаје у своје законодавство. Да ли су Саси плаћали још какве непосредне норезе на приходе својих имања, не види се из Закона о рудницима. Овом приликом потребно je напоменути да je Душанов законик у свом чл. 123. забранио Сасима да убудуће крчењем шуме стичу баштине. Taj пропис нема повратно дејство. Оно што je до тада стечено остало je у важности. Саси су могли стећи баштину и после доношења Законика на други начин, на пример куповином, поклоном, наслеЬем. Дакле, они су поред рударских баштина, где се копала руда, могли имати и пољопривредне баштине где су се сејале житарице и гајпло поврће и воће. О њима има помена у чл. XXI Закона о рудницима, па се свакако може претпоставити да се и на те баштине плаћао порез. За време владавине деспота Стефана Лазаревића државне потребе и расходи су нагло порасли услед политичких прилика и догађаја. За тьихово покриће намећу се и нове дажбине, па су чак и манастпрска села била дужна плаћати владару извесне дажбине ( 10 ). Дакле у томе погледу никоме се није давала повластица, па ни рударима. Рудници су поред непосредних сносили и посредне дажбине у ко je спада царпна. Постојале су увозне, пролазне и извозне царине. О томе има помена у чл. XVIII где се вели „за царину господареву”. Њена висина била je утврђена државним прописима и међународним уговорима, а износила je десетак од увезене робе ( и ). Овај појам има шире значење него у савременом праву, jep се ту мешају појмови царине и трошарине. Трговац je могао да царину превали на потрошаче урачунавајућн je у продајну цену. Дакле, ова врста пореза погађала je у ствари потрошаче на рударским трговима, углавном рударе и чланове њихових породица. Овде треба истакнути да су на рударским трговима постојали посебни прописи усмерени на заштнту рудара. Тако су чланови рударских дружина уживали искључиво право да купују на рударским трговима извесне сировине неопходне за обављање њихове делатности. Ту спада: гвожђе, лој, ужарија и коже. То je повластица о такозваном „цаугу рупнем” (чл. 52). Прекршај ове наредбе кажњава се коифискацијом купл>ене робе: „Тколи се нагје прекупивши да му се узме без дгшара (чл. 52). Да ли су ове сировине биле ослобођене царине, не види се јасно из Закона о рудницима. Могло би се само нагађати да je такво ослобоВење постојало. Наиме, у чл. 52. само се за брашно наводи царинска тарифа, а не наводи се за поменуте сировине о ко ј има се говори у томе истоме члану. Такав закључак могао би се донекле бранити и на основу прописа турских рударских закона за наше крајеве, где се изрично вели да су те сировине биле ослобођене царине. Турски законодавац je вероватно ову повластицу преузео из српског права.

(9) Вл. Скарић, Старо рударско право и техника у Србији и Босни, Београд, 1939, 39. Оријентални институт, Кануни и канун-иаме, Сарајево, 1957, 114.

(ю) К. Тиречек, пав. дело, 11, 433.

(и) К. Тиречек, нав. дело, 11, 430; хМ. Динин, нав. дело, И, 52.