Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

574

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Аутор затим излаже критеријуме на основу којих треба, због изражене хенденције проширења објекта овог кривичног дела, разграничит колективе који могу од оних који не могу уживати кривичноправну заштиту. Разлози који, према ставу Врховног суда и многобројних аутора, оправдавају чињеницу да се као могући пасивни субјекат кривичног дела увреде појаве неки колективи јесу: да они врше неку содијалну функцију као свој задатак и да су организовани као удружење. Оваквом образложењу аутор замера ad hoc конструисање правног појма части, чиме се не постиже и његово стварно одређивање. При разматрању овог проблема од битног je значаја да се одвоји, што кије увек чињено, питање кривичне одговорности правног лица од његове могућности да буде објекат радње кривичног дела увреде. За аутора нема сумгье у то да je част нормативан а не чињенични појам, да je она вредност која се приписује човеку и за коју се, у односу на трећа лица, поставља захтев да je поштују, Најзад, полазећи од начелног питања да ли je поред индивидуалне замислива и колективна част, аутор закључује да социјалне и економске вредности, могу неко удружегье да репрезентују, оправдавају и угичу на његов престиж, али да не могу да буду и његова част. То je само пословни углед, али не и пословна част. Неки колективи, меВутим, могу имати част ко ja се од н>ихове индивидуалне части разликује по томе што je изведена, а то je само онда када личности, а не посебни цшьеви, представљају једнни разлог њиховог постојања, нпр. породица, брак, верско удружење и др. Код оваквих колектива сасвим je разумљиво да кривичноправна заштита обухвата њихову част у целини, а не част појединих њихових чланова. 8. За студију под насловом „Неправо и кривица код деликта потпуие опијености” аутора je инспирисала честа промена става Савезног Врховног суда по питању да ли je за постојање овог кривичног дела потребна свест учиниоца да ће у стању опијености учинити дело било које врсте, што би представљало апстрактну и презумирану внност, или она није потребна. По мишљењу аутора, виност се мора увек да односи на неправо које je одређено, док виност која обухвата неправо уопште није довољна да инкриминише кривичну радњу у правом и строгом смислу речи. Проблем настаје у ствари због околнбсти да при извршегьу дела у стању опијености код учиниоца није постојала виност јер њу, као и урачунљивост, управо овакво стање искључује. Баш та околност ствара тешкоћу усклађивања са општим начелима кривичног права, што су многи аутори и покушали разним теоријским предлозима, било у области неправа било модификацијом виности односно конструисањем њене треће форме поред умишљаја и нехата. 9. Размишљања аутора о предлолсеном Преднацрту Кривичног законика крећу се од питања да ли je оваква реформа уопште неопходна па до излагала конкретних законских новина. Y том погледу су, у односу на измене постојећих одредаба, занимл.ивији законски предлози нових кривичних дела, насталих као последица непрестаног развоја науке и технике. То су пре свега: злобпотреба магнетофона и прнслушних апарата, деликти извршени уз помоћ атомске енергије и јонизујућих зрака и др. Најзначајнија je, по мипхљењу аутора, чшьеница да Преднацрт уопште не предвиЬа преступе, чиме се очигледно супротставља савременој тенденцији кажњавања свега и приближава идејн ограничења кривичноправне заштите само на најосновније друштвене вредности. За излагање аутора карактеристичан je компликован стил и сложеност у конструкцији речештце, због чега често постаје нејасан, неки пуг чак и противречан. Саму обраду наведених проблема прати исти методолошки приступ, a уједно и недостатак. Наиме, ицлагање ставова најпознатијих немачких теоретичара о пнтањима која и аутор разматра, дато je у наративној фор ми, што књизи у целини даје ннформативан характер, и поред тога што су излагања понекад праћена критиком и оригиналним