Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

67

О КАМАТАМА НА ДОСУБЕНИ ИЗНОС НАКНАДЕ ШТЕТЕ

ховног суда Хрватске Гж 2622/1960, донетој баш у случају новчане штете проузроковане деликтом ( 5 ). 8. Разуме се, ако камате теку већ од дана проузроковања штете и без потребе да посебно буде ангажована оштећеникова вол>а, суд их не може досудити по службеној дужности, како je то иначе некад било могуће по старом фраыцуском праву ( s ). Будући да по својој природи представљају накнаду штете, за њихово досуђење потребан je оштећеников захтев, као и за досуђење саме иницијалне штете. Y противном би се имало узети да je суд поступио ultra petita. 9. Оштећеник, као и поверилац код уговорив одговорности, није дужан да доказује постојање конкретно штете у висини законских камата. То je необорива претпоставка. Y данахшьим условима сталног пораста цена, новац се лако може употребити тако да после извесног времена у натуралном облику фигурира као већа вредност, а увек га je могуће држати у банци као штедни улог који доноси камате. Због тога, с једне стране, а затим због улоге новца као општег мерила вредности свих добара и услуга, што чини тежим (него код уништења ствари) доказивање вероватне намене коју би у рукама оштећеног (повериоца) новац имао да je штетни акт изостао, сасвим je умесно да се накнада за неупотребу новца одреди паушално, у виду законских камата. По схватању које усвајају скоро сви законнци новијег датума, поверилац код уговорне одговорности има право и на накнаду веће штете од законских камата, само постојање те штете и вьен обим мора доказати. То je становшпте заузео и преднацрт Законика о облигацијама ( 7 ). Пошто je у чл. 223, поставио правило да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује поред главнице и камату од шест посто годишње, у чл. 225. поставља следећа правила: „1. Поверилац има право на законску камату без обзира на то да ли je претрпео какву штету због дужникове дощье. 2. Али ако поверилац докаже да je штета коју je претрпео због дужниковог задоцњавања већа, од накнаде предвиђене у претходном члану, он има право захтевати потпуну накнаду штете.” Старије схватање, да поверилац нема право на накнаду већу од законских камата, има све мање присталица, а напуштено je у неким земљама где je било озакоњено (Италија, на пример), као правило које не обезбеђује увек интегралну накнаду, а суд често приморава да законску презумпцију о обиму штете претпостави чињеннцама које се успешно могу доказивати по општим правилима. Нема разлога да се наведено правило из Преднацрта, којим je уређена уговорна одговорност, не ггрошири и на новчану штету код деликтне одговорности, јер су елементи проблема исти: оштећеник односно поверилац je неко време био лишен употребе свог новца. Ако дужник код уговорне одговорности није заштићен забраном остваривања веће накнаде од законских камата, не види се ниједан разлог својствен деликтној одговорности да не буде тако и код штете проузроковане деликтом.

(5) ¥ истом смыслу и следеће пресуде Врховног суда Хрватске; Гж 1680/58, Гж 1586/63-2, Гж 2338/64-2, Гж 372/64.

(6) Demolombe, op. cit., t. XXIV, No. 626.

(7) Михаиле КонстантиновиЙ, Облигације и уговори , Скица Законика о облигацијама и уговорима, Правый факултет у Београду, 1969.