Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

456

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

мицила осигураника (дакле, quérabilité) представљало je принцип, док се уговарање неког другог места појављивало само у виду изузетка (на пример, осигураник je могао изузетно имати интерес да захтева да место плаћања буде код његовог заступника). Принцип тражљивости je усвојен 1930. године као реакција на раније примењивано нацело доносивости премија, тј. њиховог плаћања у месту домицила осигурача, што je имало великих незгода за осигураника, jep je овај могао заборавити датум плаћања премије и тиме аутоматски остати без покрића. Стога je осигурачу ставлено у дужност да се обрати осигуранику и од њега захтева плаћање премија о њиховој доспелости. МеВутим. у пракси се показало да и систем тражливости има великих недостатака. Обвеза осигурача да се ради наплате доспелих премија увек обраћа осигуранику у месту његовог домицила оцењена je као сувише велики терет за њега. Jep, да би могао осигураник да стави у доцњу и користи се осталим законским правима која су последица неиспуњења обвезе плаћања премија, осигурач je био дужан да докаже да je без успеха покушао наплату премија у месту последњег боравка осигураника које je њему било познато и да je осигураник одбио да плати. Овај доказ je, меВутим, доста тежак за осигурача, а у извесним случајевима практично немогућ. На пример, када наплату покуша преко агента, а не преко поште аш банке, онда не остаје никакав траг тог покушаја који би му могао послужити као доказ. Али, чак и у случају када je наплата покушана преко поште или банке, сматрало се да сама чигьеница одбијања осигураника да плати није довољна да га доведе у доцгьу, него je осигурач морао после тога посебним писмом да га стави у дощьу. То je, разуме се, значило губитак времена и повећавање трошкова за осигурача. С друге стране, иако je у судској пракси било покушаја да се овај терет доказа олакша осигурачу тиме што се стварала претпоставка одбијања плаћања осигураника (увек фактичко питање), било je и тендешшја у супротном смислу. Наиме, чл. 16. Закона од 1930. углавном je тумачен уз стриктно поштовање принципа quérabilité тако да су судови, и поред диспозитивног карактера правила, забрањивали уговарање плаћања премија у месту осигурача, сматрајући да je сврха правила заштита осигураника и да стога овај законски текст има јавни карактер. Сад je принцип quérabilité замењен принципом portabilité. Нови законски текст je јасан: „Премија се плаћа y месту домицила осигурача или мандатара кога он одреди у ту сврху." (чл. 5, ал. 1. Закона од 30. XI 1966). Према томе, осигураник je дужан да премију однесе осигурачу и плати je о року њене доспелости. Али, сада се поставља питање није ли таквим решењем поново погоршан положај осигураника? V ствари, како указује професор Бесон испитујући положа] осигураника у свелости нових прихваћених решења, проблем није у томе да ли je прихваћен принцип доносивости или принцип тражљивости премије, него у томе да се обезбедн такав поступак (формалности, рокови и др.) наплате премије којим би осигураници могли бити на време упозорени после пропуста плаћања премија на последице неиспуњења те обвезе, и да од тог момента располажу једним довољним роком који им може омогућити да