Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

326

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

вези са стварима које улазе у оквир друштвене својине. Пре него што би се до тога дошло, требало би, чини нам се, ослободити се неких предубеђења, и то у првом реду о појму својине, о социјалистичким правним лицима и о везивању својине на стварима које су раздељене на социјалистичка правна лица за друштво као целину, у ствари за државу, с обзиром да на данашнем стушьу развитка друштва не постоји друга организација која би у име њега иступала. Предубеђење о појму својине састоји ce у томе што се својина не схвата као власт, као право које садржи обим овлашћења дат друштвеноправним поретком (законом), него као власт која дозвољава титулару да ради шта хоће са предметом својине. Ово предубеВене, нажалост, постоји и код неких правника и показује да им извесни појмови нису сасвим јасниПојави предубеђена о праву својине допринела je пре свега квалификација својине као апсолутне власти, као апсолутног права, при чему je појам апсолутности погрешно схваћен. Кад се каже да je својина апсолутна власт, онда се под тим подразумева да je то друштвени однос између титулара својине (једног или више них) на одређеној ствари и свих осталих субјеката у друштву, у том смислу што су сви у обавези да ту власт поштују у обиму у којем je законом дата. Али, није само својина у реченом смислу апсолутна, него су то и бројна друга права, бројне друге власти, као: право на име, на слободу, на част, на телесни интегритет, ауторско право, патентно право и др. Дакле, апсолутност својине не значи да се с предметом својине може радити шта се хоЙе. Али, ако својина није апсолутна у том смислу, она je најшире право које се може имати у вези са ствари. Међутим, кад се каже да je својнна најшире право, то не значи да je неограничено право, него се мисли на то да се од својине не може имати шире право, шира власт, у поређену са другим правима, другим властима (на пример, у поре Вену са службеностима, са залогом и др.). Додуше, у вези с неким стварима титулар својине може да ради тако рећи шта хоће: може да их држи, употребљава, поклошг, прода, баци, уништи. Али, то не значи ништа друга до то да друштво у вези с тим стварима нема интереса да поставлю ограничена. Оно у вези са стварима поставља она ограничена за која сматра да су потребна и поставља их кад су потребна. Ова истина стара je колико и свет. Тако, у римском друштву, својина на земли и зградама била je ограничена тзв. суседским правом и бројним службеностима; у буржоаском друштву, у прво време, такойе суседским правом и службеностима, а у новије време join и правилима о злоупотреби права и прописпванем јавноправних обавеза о вршену права својине у одреВеном правцу (на пример, обавезно засејавање обрадпвих површина, даване станова у закуп под строго прописаним условима и др.); у социјалистичком друштву, поред горе наведених ограничена, још и сужаванем обнма својине, и то, пре свега, приватне својине на земли, шумама, зградама и средствнма за производну на одреБен максимум, немогућношћу поседована одреВених ствари, забраном промета одреВених ствари у одређеном периоду и др. Сходно реченом, наше друштво би, уколико би социјалистичким правним лицима признало право својине на стварима које поседују, увело она ограничена која сматра потребним и која су могућа с об-