Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

215

ПРИКАЗИ

лостојање са основним начелом индивидуалисгичког права, по коме ce субјект у праву може обвезати само својим сопственим радњама, прешли су дут пут развоја. Већина правних писала сматра да je римским правом, с обзиром на његове особености; дичноправни карактер облигације, строги формализам итд., доминирао принцип незаступања. Каснији нагли развој трговачког промета, меВутим, ствара и нова одговарајућа средства правке технике. Принцип незаступања, поправља се увођењем тужби actiones adieclitiae qualitatis којима je претор обавезивао илицакоја нису лично заклучивала правни посао. На тај начин, практично негиран исклучити карактер начела незаступања. Идеја средњовековног европског права да се правни послови могу предузимати и посредством другог лица била je у ствари конкретизација идеје представлања канонског права. С друге стране, афирмација принципа аутономије воле допринела je истицању снаге воле и њених правних дејстава. Обе ове идеје допринеле су томе да je принцип незаступања постепено губио своју исклучивост. Правноисторијски посматрано, заступништво je настало преображајем уговора о мандату. Европске кодификације 19. века (Code civil, Аустријски грађански законик и др.) познају заступништво као изузетак од начела незаступања. Немачка правна теорија 19. века уводи, ради заштиге интереса трећих савесних лица, разликовање тзв. унутрашњег и спољашњег односа код установе заступништва, дефинишући овлашћење за заступање као једностршту апстрактну изјаву воле (у односу према трећим лицима) која je нравно независна од правних односа између заступаног лица и заступника. Тако се омогућило, насупрот теорије воле, обвезивање неовлашћеног заступаног лица у законом одређеним случајевима, према савесним тре!шм лицима. Међутим, аутор истине да став о строгом раздвајању унутарњих и сполних односа код заступништва и инсистирање на апстрактном карактеру овлашћења за заступање не треба уопштаватя. Напротив, принцип je да и поред савесности трећих лица, неовлашћено поступање заступника не обвезује заступано лице. Овлашћење за заступање претпоставка je предузимања правног посла који директно обвезује заступано лице. Правни односи између заступника и заступаног лица, тзв. унутрашњи аспект заступништва, основ су настанка овлашћења за заступање и правна судбина тог овлашћења процељује се према правном односу из којег извире. Аутор прихвата, поред ратификације правних послова као последице иеовлашћеног заступања, обвезивање заступаног лица и без овлашћења само у оним изузетним случајевима, када постоји законом прописано чињенично стање на основу којег je треће лице могло поверовати да се заступанье врши са овлашћењем. А ал >е С У изложена упоредноправна решења појединих европских грађапских законика и ставови о заступништву у југословенском праву. Српски грађански законик, Општи имовински законик и Аустријски граВански законик не садрже заступање као начело. Поједини облици заступништва регулисани су у посебним законицима југословеиског позитивног права: Основном закону о старателству, Закону о наслеђивању, Закону о односима родитела и деце, Основном закону о предузећима итд. Аутор особеност института заступништва види у директном правном дејству предузетих послова између заступаног и трећег лица, истину ћи да je заступништво једно од правнотехничких средстава деловања за другог. Затим, даје приказ одреВивања појма и употребе термина заступништва у неколиких правних писаца и правно разликовање института од разних облика уговарања за другог, и тзв. „посредног заступништва”. Основни елемеши за постојање заступништва су; 1) овлашћење за заступање, 2) правно релевантна вола заступника, дакле способност за изјавливање сопствене воле и расуђивање и3) contempla tio domini. Анализи ова три елемента посвећена je трећа глава рада. Овлашћење за заступание може настати изјавом воле заступаног лица и ex lege. Основ настанка овлашћења je кпитериј за разликовање заступништва на: волно и законско. Иако се овлашћење за заступање најчешће и данас даје у оквиру