Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

IN MEMORIAM

Др ЖИВОРАД MAJCTOPOBИЋ

Изненадна смрг др Живорада Мај сторовића, асистента политичке економије на Правшам факултету београдског универзнтета, познатијег под надимком „Вишински”, због изванредних ораторских способности које je испољио као студент, од када му iaj надимак додељују —■ дубоко je ожалостила све његове колете и пријатеље. А они нису били малобројни. Др Мајсторовић je спадао у ред оних универзитетских асистената, који je у много чему био протапш онаквог универзитетског наставника и сарадника, каквог реформа универзитета и будућност универзитета замишља. Човек који je посветио свој живот и рад студентима и који je у њиховој средини свакодневни помагач, сарадник, пријатељ и учитељ. Познати кабинет и семинар економских наука на Правном факултету, соба број 213, била je посећивана од раног јутра до касно у ноћ, до затварања Факултета. Y њој je увек било студената: трупа, поједхшаца; у њој су се увек водили живи разговори о струци и шире, о политици, спорту, друштвеним приликама на универзитету и ван њега. Y овој активности, др Мајсторовпћ je био стожер, аниматор, цењени асистент и вољени друг, који je уживао неприкривене симпатије и љубав својих млађих колега. На известан начин, он се никада није од њих одвојио, и после завршетка студија. Он je студентима представљао не само сигурног и увек спремног за помоћ сарадника приликом агремана испита већ, далеко више, човека који им je приближавао универзитет, а не мало пута помагао у решавању њихове материјалне егзистенције. Из нечије перспективе, а нарочито оних који на универзитетски позив гледају као на сваку другу обичну професију којом се обезбеВује материјална егзистенција и ствара углед са више и мање амбиција, можда je др Мајсторовић био немало донкихотски прототип будућности који не одговара савременим потребама. Међутим, можда je универзитетска професија од свих других друштвених најмање погодна да се на њу гледа без извесне дозе донкихотизма, идеализма, само егзистенцијално. Ар Мајсторовић je управо поседовао данас све ређу особину и врлину, ко ja би морала да у будућем универзитету представља главку вредност и основни атрибут ннтелектуалног радника; тотална преданост своме позиву, и студентима, уколико прихватамо дубоку тезу Маркса и активистички постулат марксизма, да се ради не само о сазнавању овог света већ и о његовој измени, о људима. Ван сумње je да пут ове трансформације иде преко измене савремене личности, њеног уобличавања из матери јалистички оријеитисане у хуманизирану личност, а за ову сврху je потребан контакт, одиос, стална измена мисли и дела васпитача и васпитаника, професора, асистента и студента. Др Мајсторовић нас je својим примером убеђивао да je овај пут неопходан и истовремено могућ. Вероватно je његова рана смрт једини израз и жртва цене коју je он за своје идеале платно. Јер идеали и развитак социјалистичког хуманизма и новог универзитета не могу се ни остварити ни кспиги и платити само новцем, ма колико он био у много чему неопходан. Преданост у служби и људски животи то je заправо висока цена,