Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

33

РАЗВИТАК СВОЈИНСКИХ ОДНОСА Y СРБИШ Y 19. ВЕКУ

напоменом „уколико се тиме не би стеснили жители дотичних општина", као и са препоруком да се за то одвајају, у првом реду, делови „под шиблсм и трњем" ( 35 ). Указ од 7. фебруара 1849. допуњен je новим указом (12. септембра 1852) по коме „самовласно" заузимање туђих земаља кажњавају полицијске власти, а „насилно" грађански судови. Казне су остале исте: 25 батина или 25 талира, а у колико je у питатьу опшгияска земла ( 36 ). Посебна „решења" донета су о населавању Црногораца, због тога што су била чешћа и масовнија, jep се помињу и породиде. Поред делова општинске или државне земле за обрађивање и испаше, Црногорцима се давао и зајам од 600 талира (за куповину алата), и уз отплату у року од 6 година. Они су се, затим, ослобађали пореза за три године, а добијали су и храну од општина за „прво време“ ( 37 ). Другим решењем (од 15. II 1855) ( 33 ), позајмица je повећана на 1.000 талира, a трећим (19. I 1855) Црногорцима, који се насељавају, обезбеђиван je и превоз ( за ). Уредбом, од 26. јуна 1857. (о начину коршпћења шума) прописано je на који ђе се начин и коме доделивати земла. Перед тога што се join једанпут подвлачи да се уступа прво „општинска утрина под трњем", а да сс од шума одваја „у крајљој нужди" као и да се сви „забрани разладе" набрајају се и категорије корисника уредбе: „осиромашени" и они „који су остали без земле'“, задруге ко je су се „намножиле", оделени задругари и доселеннци. Земла се уступала у присуству комисије саставлене од среског начелника, окружног инжењера и „месни кметова". Мипглење комисије се доставлало преко окружног начелника министру унутрашњих дела. Он je, по споразуму са министром финансија, доносио конкретна решења: коме, колико и каква земла се уступа, и увек са напоменом без права отуђења за време од 15 година ( 40 ). Међутим, непуну годину дана доцније установлено je да се и дале „разграблују општинске земле" и да се чине злоупотребе приликом гьеног преноса у власништво појединаца. Наиме, судови издају погврде без доволно доказа, често само уз напомену да се земла држи „дуже време" или „од малена". Зато je нареЬено (7. марта 1858) да судови спорове са О'гштинама не решавају без присуства „правобранитела", као и да тужител треба да донесе од среског начелника уверење примирителног суда дотичне општине да „опарничено" место не припада општини ( 41 ). Из истих разлога, вероватно, допуњен je и „Казнигелни закон за књажество Србију" ( 42 ) (4. новембра 1860) да онај ко „самовласно" присваја туЬу землу, иеху мора да врати ида се казни ( 43 ).

(35) Исто, бр. 5, стр. 299. (зо) Исто, бр. 6, стр. 151.

(37) Исто, бр. 8, стр, 10—12, Београд 1856. (38) Исто, стр. 52.

(30) Исто, бр 30, стр. 471. (Ово решење je укинуто 7. маја 1855. Зборник бр. 8, стр. 66.

(40) Зборник .. . бр. 10, стр. 31—42, Београд, 1857.

(41) Исто, бр. 11. стр 53.

(42) Донег 29. марта 1860, пред Kpaj друге владе Киеза Милоша Обреновића.

(43) Зборник . . . бр. 13, стр. 156, Београд 1861.