Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

385

CYACKA ПРАКСА

Врховни суд Југославије, врховни судови република и аутономних покрајина и Врховни војни суд, зависно од тога против чијег управног акта се води управни спор. МеВутим, има доста мшпљења да je даље неодржива таква централизована надлежност само за решавање управних спорова. Износе се за то многи разлози који имају своју логичност и тежину. Ошпте спроведена децентрализација, па и у погледу надлежности судова, у складу са друштвено-политичким развојем, не може да заобиђе једино надлежност судова за решаваи.е управних спорова. Општински и окружни судови суде у првом степену о најважнијим одыосима грађана и организазија у грађанскоправној и кривичноправној области, па би исто тако били кадри да решавају и управне спорове у првом степену, а по жалби би у другостепеном поступку виши судови контролисали правилност њиховог рада. Поборници овог мишл>ен.а не виде никакав оправдан разлог за дал>е издвајање једино управних аката и задржавање само оцене њихове законихости у надлежност врховних судова, док су све остале судске ствари, па и оне најважније, у првостепеној надлежности нижих судова. Тешко je спорнти начелну тачност ових аргумената, али се при том не смеју губити из вида ни друге околности од несумњивог значаја за пита-Iье надлежности судова за решавање управних спорова. Из више разлога су управни спорови, кад je управни спор установлен 1952. г., стављени у надлежност врховних а не нижих судова. Да ли су данас ти разлози престали или још постоје и захтевају да та надлежност остане непромеььена. На ово питагье, по нашем мишљењу, требало би одговорити да ти разлози још нису настали; донекле je можда сманено њихово дејство, и они и даље условљавају исту, непромењену надлежност само врховних судова у управним споровима. Врховни судови својим ауторитетом и стручношћу су прокрчили пут управном спору као инструменту за заштиту законитости, али између органа чији се управни акти контролишу и судови који законитост тих аката контрохшшу још нису успоставл>ени такви односи какве та контрола претпоставља, па je основана бојазан да би преношењем надлежности на ниже судове ти односи, уместо да се поправл>ају и коначно постаиу оно што je за контролу неопходно, олабавили и опет постали оно што су раније били сметтьа за нормално функционисање судске контроле. Опена законитости управних аката о управним стварима из тако различитих управних области и материја у управном спору захтева посебну солидну стручност судија који те спорове решавају. Та свестрана стручност стиче се искуством и дугам стручним радом. Таквим суднјским кадровима, стручним за управне спорове, не располажу нижи судови, нити би се они могли брзо формирати. Врховни судови су даљи и по свои положају недоступнији утидајима локалних органа чији су уlтравни акти најчешће предмет управних спорова. Познато je колико су нижи судови преоптерећени својом садашњом надлежношћу у грађанским и кривичним стварима, иедостају им судијски кадрови и ако би им ce y таквом стању још проширила надлежност и на управне спорове, то би могло да доведе до успоравања њиховог рада у свим