Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

411

ПРИЛОЗИ

Обесно парничење; процесне казне. За обесно парничење или развлачење поступка суд може пзрећи казну од 5.000 до 10.000 драхми, дакле знатно више него што прописује ЗПП. За увредљиве ставове у поднеску, није прописана казна. Суд може просто, на предлог или по службеној дужности, наложити да се такви ставови бришу (чл. 207). Обавезни покута] поравншьа. Мировном судији Законик ставља у дужност да покуша поравнатье на првом расправном рочишту (чл. 209). Са пристанком свих зантересованих, закључење поравнања може бити условлено полагањем заклетве (чл. 212). Спајање захтева; преинанење тужбе; отућењг ствари у тику спора. ■ Као и југословенски, тако и грчки закон предвиђа, поред кумулативног, и евенгуално спајање тужбених захтева (чл. 221. и 222). Преиначење тужбе изменом тужбеног предлога je недопуштено, али je допуштена промена тужбеног основа под оним условима који су у југословенском праву предвиђени за преиначење тужбе (чл. 226). Нигде се, међутим, не каже шта треба разумети под основом тужбе. За случај да тужилац у току парнице отуђи ствар на коју се односи спор, прихваћена je теорија ирелеванције, која je колико нам je познато старија од супротне теорије (чл. 228). Одювор на тужбу; дужност. расветљавања чшьеничног стања; пропуштсње. Уз заказивање рочишта, тужени се истовремено позива да на тужбу писмено одговори. Пропуштаље овог процесног терета има за последицу преклузију у погледу приговора ненадлежности и читавог низа других одбрамбених средстава која се односе на чисто процесну страну спора (чл. 238). Дужност расветљавања чшьеничног стања од стране судије изузетно je наглашена (чл. 244). Изостанак туженог са првог рочишта има за последшгу да се, као у аустријском и јутословенском праву, чшьенице садржане у тужби узимају као истините, и суд усваја тужбу ко ja je конклудентна (чл. 281). И обратно, он одбија тужбу у случају изостанка тужиочевог (чл. 282). Повлачење тужбе. Поводом одредаба о повлачењу тужбе (чл. 307) имамо три нажшене. Прво, пристанак туженог потребан je, као и у јутословенском праву, од тренутка кад се тужени упустио у усмено расправљање о предмету спора. Није јасно зашто се као одлучујући узима тај момент, а не достављање тужбе туженом. Jep парница постаје заједничка ствар од тренутка кад je почела теЬи. Друга напомена тиче се одредбе по којој тужени може спречити повлачење само ако учини вероватним да има правки интерес да се парница настави и оконча пресудом. Противл>ење, дакле, само по себи није довољно. Одредба заслужује дискусију. Она може изгледати оправдана ако се има у виду да после повлачења ретко долази до поновне тужбе, те je и туженикова бојазан да ће опет бити тужен, неоправдана. Предпостављамо да по мишл>еч>у редактора тај мали степей вероватноће није доволан разлог да се туженом допусти да дејство изјаве о повлачењу осујети својим инсистирањем да се парница настави. Међутим, постоји и други аргумент, који говори за право туженог на необразложено противљење и који нам се чини убедљивијим; ако тужилац повлачи тужбу, онда он то, редовно, чини зато шго види да није у праву, те жели да избегие трошкове дале парнице. Но, ако je тако, зашто он онда