Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

413

ПРИЛОЗИ

Доношење пресуде. Одредбе о правилима по којима се постиже већина приликом доношења пресуде, разликују се знатно од југословенског права. Ако се приликом гласања образује више од два мишљења са различитим бројем гласова (на пр. 2,2, 1), судије које чине најмању трупу морају да се прикључе једном од бројнијих мншљсња. Могућно je да су у случају неједнаке поделе остале у мањини две или вшпе трупа од којих се свака састоји из истог броја гласова, тако да се не зна која би од њих, по горњем правилу, требало да се прикључи групи са већим бројем (на пр. 2,1, 1,1). Y тој ситуациј и приступа се гласању о томе која ће од тих марлина бити искључена, и судије које су исходом тог гласања погођене моpajy се прикл>учити једном од других мишљења док се не постигне већина. (Примена ових одредаба долази у обзир у случају у коме се веће састоји од вшпе него три члана.) Y хипотези у којој се за свако мишљење изјаснио подједнак број судија, у састав већа улази још један члан, и правка ствар се претреса на новој главној расправи, после чега се доноси нова мериторна одлука. (Једнака подела гласова могућна je како y колегијуму тројице тако и у оним који има већи број.) Изложена правила су у Законик (а можда и у закон који лгу je претходио) преузета из француског права. За решење у случају неједнаке поделе француски процесуалист Морел каже да може да доведе до необичних резултата (Morel, Traité élémentaire de procédure civile, 1932, p. 584). По нашем мшпљењу, оно je ипак боље него солуција коју су редактори ЗПП-а, под утицајем аустријског (предратног југословенског) и немачког законика, усвојила за случај у којем се не може постићи већина по питању величине новчаиог износа. Jep, по приказаним одредбама, одлука до које се долази у случају неједнаке поделе гласова, резултат je накнадног опредељивања судија, другим речима, одлука се доноси на начин којим они постижу већину. Супротно томе, у случају неслагања о новчаном износу, ЗИП предвиђа једно аутоматско решење, које без поновног гласања доводи до тога да се као пресуда у већу тројице узима мишљење једног судије, оног који се, по величини износа, налази у средини. Није јасно зашто у југословенском праву није и за случај неслагања о величини износа прихваћено правило прописано у циљу образовања већнне за случај неслагања о некой другом питању. YnpaTKO, свако неслагање, без обзира на предмет већања и на груписање мшпљења, треба да се реши раздвајањем питања и понављањем гласања, онако како je то предвиЬено италијанским Закоником о поступку. Ta je солуција најједноставнија и доводи до тога да je одлука увек резултат гласања, дакле мишљења већине. Што се тиче решења које Законик усваја за случај једнаке поделе гласова, оно je тешко прихватдиво за правника који свако процесно уређење цени и са становишта целисходности. Да ли поштовање мшпљења сваког појединог судије треба да иде дотле да му се не сме наметнути поновно гласатье и да треба поновити расправу? И где лежи јемство да се приликом поновног гласања опет неће доћи у „пат позицију”? (Ово друга питање поставда се нарочито ако се има у виду да се већу прикдучује само један нов судија, тако да се оно састоји од парног броја чланова, што у извесној мери повећава вероватноћу да гласови опет буду подељени на једнаки број. YnpaßO због те вероватноће, у фраицуском праву je прописано повећање већа са два члана.) Најзад, да напоменемо и