Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

163

ПРАВА ГРАБАНА ПО ЈУГОСЛОВЕНСКИМ БУРЖОАСКИМ УСХАВИМА

кал експлоатисана класа „нарушава” свој ропски положа] и покушава да се не понаша робовски". „Y буржоаској демокрахији капиталисти хиљадама смидадЕща коje су утолико вештије и сигурније уколико je „чиста” демократија развнјенија ■— охискују масе од учешћа у управљању, од слободе збора и штампе, итд". И, затим, „ако се питање постави с гледишта утњетених класа: постоји ли и једна зежља на свету, међу најдемократскијим буржоаским земљама, у којој просечна, масовни радник, просечни масовни пољопривредни надничар или сеоски полупролетер уопште (тј. представник угњетене масе, огромне већине становншптва) има и приближно ону слободу да организује зборове у најлепшим згодама, ону слободу за изражавање свнх мисли, за одбрану својих интереса, највеће штампарије и најбоље магазине хартије, ону слободу да издиже управо л>уде своје класе на управљаље државом и на „уреВивање” државе коју има у Совјетској Русији?” И, на крају, Лењин додаје „да све дотле док je власт у рукама капиталиста, све док je својина над средствима за производњу у рукама капиталиста, све дотле демократија може бити мање широка, може бити више широка, цивилизована итд., а уствари остаје буржоаска диктатура утолико јасније, уколико je очигледније да из сваке крупне противречности млазом избија грађански рат”. (В. И. Лењин: Изабрана дела, књ. ХП, „Култура”, Београд, 1960) Питатье се у много чему своди, у основи, на ону констатацију коју je истакао још хуманиста Дидро, да „само сопственик може бити граВанин”. Он није могао, како каже, проф. БорБевић „одвојити политичка права, нарочито право образована политичких установа и учествовања у њиховом раду, од својине”. Уосталом, и битну суштину француске Декларације о правима човека и грађанина чини обезбеБење права приватне својине. Према томе, у примени свих политичких и економско-социјалних права није могла да се не одрази сва постојећа фактичка неједнакосх измеВу сопственика и оних који продају радну снагу. Y јутословенским земљама, како пре тако и после уједињења, практикована je исто тако „сопственичка слобода”. Да подсетимо да je врло дуто право гласа било везано за плаћање одре Вене висине пореза (изборни цензус), поред установе и „квалификованих” посланика више врста (у Србији са факултетском спремом). Затим, број оних који су бирали део сенатора по Уставу од 1931. г. ограничен je био само на извесне функционере народ у томе није учествовао. МеВутим, мада се у свим буржоаским земљама може утврдити мањи или већи несклад измеВу онога што се прокламује и онога што се применив у домену „личних права”, —■ неоспорно je да њихово прокламовање, и макар минимална примена, имају велики знача] у остваривању услова за јачање класне борбе, те према томе и за стварање услова и за све веће реализовање тих права.

Ар

Ружица Г узина