Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

956

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

снажношћу, па као правоснажно решење одреВује оно решење против кога -се не може изјавити жалба нити покренути управни спор. Из тога следи да свако решење под наведеним условима постаје (формално) правоснажно. Ако се прихвати постојање овакве формалне правоснажности управних аката, а мора се прихватити с обзиром на цитирани део одредбе плана И. ЗУП-а (не упуштајуђи се у то да ли преостали део те одредбе означава материјалну правоснажност), онда се мора прихватити и схватање основа правоснажности ко je заступају процесуалисти, у чијој основи лежи идеја спора. По том схватагьу, правоснажност je израз потребе дефинитивног окончавања спорова, односно уклањања („ликвидирања”) спорних правних ситуација. Y том погледу и у том обиму долази до изражаја напред истакнута друштвена потреба окончавања (и укланьавьа) спорних ситуација, па управни акти који стекну (формалну) правоснажност поста ј у и непроменљиви. г) Правка статика и правка динамика ( 9 ). Таква правоснажност н непроменљивост управних аката одраз су правне статике. Она подразу мева стање правних односа онаквих какви су затеченн у једном одређеном тренутку —■ у тренутку који je нравно и чшьенично релевантан за одлчку о одређеној ствари. Ако такво статично стање потраје, тј. ако се ни нравно (прописи) ни чшьенично стање (одређени жнвотни догађаји) не промени, правни поредак таквом стању даје сталност и стабилност путем правоснажности и непроменљивости управних аката који су такво стање правно уобличили. Другим речима, нема основа да се мења управни акт тсоји се односи на једну конкретну ствар ако након иегове правоснажности није променено ни чињенично стане на чијој подлози je тај акт донет, ни правни прописи који се односе на ту ствар. Такав акт je непроменљив. Међутим, дефинитивно окончаване спорова, односно укланане спорних правних ситуација није увек могућно на напред изложени начин. Ликвидирати спорну ситуацију, коначно расправити може се само нешто што je животно окончано, што се у животу назява свршеном чиненицом. Оно што животно траје, што je у току, не .може се ни правно окончати, jep би то била нереална, насилна примена права на живот. Y животу врло често се менају и правни прописи и животни догађаји који се узимају као правно релевантне чиненице. Такве промене чине правку динамику. Но, правку динамику не чине само они животни догађаји који се мењају него и стања, тј. они животни догађаји који ce непрекидно понављају, који

(f*) Проф. др Н. Стјепановпћ y свом уџбенику „Управно право СФРЈ”. Општн део, кљнга I, Београд 1964 (стр. 13) објашњава правну динамику правног поретка, имајући у виду манифестанту те динамике у читавом правном поретку једне државе. Овде je, међутим, реч о правној динамици (и правној статици) двају основних елемената од којих зависи извесно субјективно право или обавеза: чшъеничног стања и важећих прописа. На тај начин, овде je посреди правна динамика (и правна статика) и самих тих субјективних права и обавеза као садржине управноправних односа. Мада се и по употреб.ъеним термшшма може закл>учити да правна динамика правног поретка и правна динамика означавају различите ствари, ради пластичнијег истицања разлике, правна динамика коју проф, Стјспановић има у виду у свом уибенику условно би се могла назвати макро-динамиком, а правна динамика о којој je овде реч микро-динамиком (односно микро-статиком).