Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

958

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

није изложени. Када би такав прогшс постојао, онда би вероватно читано ово разматрање било непотребно. Ако изоставимо став 1, члана 264. ЗУП-а који се односи на позитивна решења, наћи ћемо да се у ставу 2, у првој реченици, предвиВа могућност укланана и законитих негативних решења од стране њихових доиосилаца (по правилу у једностраначким стварима), ако странка поднесе захтев за то. Из формулације ове одредбе произилази да надлежни орган увек може УДОВОЉИТИ таквом заххеву странке, па зато ни у теорији ни у пракси нема спора у погледу те могућности. Дакле, у позитивним прописима нема никаквих запрека да управни орган попово мериторно одлучује о захтеву страже, иако je исти тај захтев пре тога одбио. Што се тиче обавезе управног органа да посгупа по захтеву странке, свакако треба поћи од тога да странка има право на одговор на сваки свој захтев који се тиче неког њеног права, правног интереса или обавезе. То произи\ази из Устава СФРЈ (члан 34, став 2. тачка 7). Ово je детаљније регулисано у Закону о општем управном поступку (члан 218. и 247). Штавише, прописана je обавеза органа управе да одговори на захтев странке и у случају када постоје процесне (због ненадлежности) или материјалне запреке да одлучује (члан 66, став 3. и 4, члан 68, став 2. и члан 125, став 2. ЗУП-а). Ако орган управе не би поступио по овој својој обавези, предвиђена су правка средства против ћутана управе од жалбе (члан 10, став 3, члан 218, став 2. и члан 246. ЗУП-а) до могућности вођена управног спора (члан 26. Закона о управним споровима). Прецизности ради, вала нагласити да се предња обавеза управног органа не протеже на сваки поднесак странке (в. члан 64. ЗУП-а), већ се односи само на захтеве који се тичу неког нрава, правног интереса или обавезе странке. Из тога, са гледишта питана које нас интересује, следи да странка има право на то да поводом таквог захтева буде донет управни акт, тј. надлежни орган управе мора дати некакав одговор странци и на сваки њен поновни захтев. Али, да ли тај одговор сваки пут мора да буде у виду новог мериторног решена • покушаћемо да разјаснимо у даљем излагану. Ако се претпостави да се поновни захтев странке односи на ствар о којој je надлежни орган управе раније донео негативно решене (одбио захтев странке), али да je у меЬувремену дошло до промене у чиненичном стану, да je настала нека нова правно релевантна чшьенида којом су испунени услови за тражено право, нема сумне да ће надлежни орган управе у таквом случају бити обавезан да мериторно одлучи о том захтеву странке као о потпуно новој ствари. Исто тако ће овај орган морати мериторно одлучити као о потпуно новој ствари (као да први пут одлучује) и када се поновни захтев странке односи на случај када у међувремену од доношена ранијег негативног решена чиненнчно стане није промешено, али je донет нов материјални пропис према ко.ме се и при ранијем (непромененом) чиненичном стану имају сматрати испуненима услови за тражено право. Разуме се, таква решена се могу донети са важношћу најрапије од тренутка испунена свих пропнсаних услова. На тај начин су одређени оквири обавезе надлежног органа управе да мериторно одлучује о поновном захтеву странке подпетом под раније