Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

968

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

суд ( 2 ). Сада, кад je граница до које суди појединац подигнута на 10.000 динара, процент у коме суди веће мора бити знатно мањи од 30%. Према томе, наведении изменама и допунама поменута начела се још више потискују из парничног поступка. Истина, Устав СФРЈ предвиђа могућност да се законом пропише суВеьье од стране појединца. Но, по нашем мшпљењу, уз зборно и поротничко суђење као пришцш поступка, надлежност инокосног суда има своје оправдање само у споровима који, с обзиром на своју вредност, немају велики значај у животу грађанина, а за спор који достиже износ од 10.000 динара то се не може рећи. Што се тиче убрзања рада судова, оно треба да буде постигнуто тиме што je изменама и допунама уведен поступай у споровима мале вредности (чл. 436а —436к и чл. 4816). То су спорови пред општинским судом у којима вредност не прелази 1.000 динара, и пред окружним привредним судом у којима вредност није већа од 5.000 динара. Ова, сумарна процедура не представља новину. Четврти део предратног Законика од 1929. садржао je одредбу о поступку у маличним (багателним) стварима (§§ 543—547). Исте одредбе постоје у Аустријском законику о поступку (§§ 448—453), из кота су биле преузете у предратно југословенско право. Оправдање за увођење таквог поступка лежи у томе што се сматра да у спору мале вредности не треба да буду испуњене све гарантије за тачност одлуке, које закон иначе прописује, a које продужавају трајање парнице. Полазећи од ове поставке, не чини нам се неумесним питање да хш je грашща од 1.000 динара добро одмерена за парницу у којој се као тужилац или као тужени појављује грађанин поједннац. Да ли je, на пример, оправдано узетн као спор мале вредности и онај у коме je странка лице чији месечни приход износи 900 динара или можда још мање? По Законику о грађанском судском поступку СР Немачке, као спор мале вредности сматра се имовинскоправни спор у коме вредност не прелази 50 немачких марака, што по званичном курсу износи око 300 динара (§ 510ц) ( 2 а). Може се поставити питање да ли одредбе о овој врсти поступка важе и за војне судове. Питање шце неумесно ако се пође од правила да ти судовн поступају по Закону о парннчном поступку, уколико ЗаконохМ о војним судовима није што друго прописано (чл. 77. ст. 1 ЗВС). Одступање које би се односило на поступак у споровима мале вредности не предвиђа ни ЗВС ни новела ЗПП-а коју приказујехмо. Овакво тумачење упућује на закључак да би војни судовн требало да поступају по НовехШ. С друге стране, чл. 436д Новеле каже да се поступак у споровима мале вредности спроводи пред општинским судовима, ако овим законом, тј. ЗПП-о.м, није друкчнје одређено, а у чл. 4816. прописано je да се тај поступак спроводи и пред окружним привредним судохМ. Војни судови се, дакле, у изменама и допунама не помшьу. Изгледа да по постављено.м питању треба, као меродавне, узети одредбе Новеле, које нову врсту поступка предвиђају изрично само за општинске и окружне привредне судове. То je, очшдедно,

(2) Выди , .Анализа кадровских н материјалних питања у правосуВу”, Београд, децембра 1969 године, стр. 32 (поликопирано).

(2a) Y таквом спору начин поступања одређује суд по слободној оцени. Пресуда има знача ј правноснажне пресуде избраног суда. Странке могу да се одрекну права на њено образложегье .