Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

970

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Бржем развоју поступка треба да допринесу и одредбе које се тичу изостанка. Ако тужилац не дође на прво рочиште за главку расправу, а уредно je позван, сматра се да je повукао тужбу (чл. 436з). Поставља се пре свега питање да ли je оваква строгост оправдана. Ако суд, за случај изостанка туженог, расправља са присутним тужиоцем, не видимо зашто не би расправл>ао са туженим о чшьешщама које су изнесене тужбом, управо како он то чини у општем поступку. О сим тога, пошто су наши судови наклоњени усвајању предлога за повраћај у пређашње стање, то ће у оним случајевима у којима je тужилац тражио повраћај доћи до развлачења, уместо до убрзања поступка. Лоша страна ове солуције лежи к у томе што она поскупљује поступай, јер прнморава тужиоца који има пребивалиште или седиште ван места суда да допутује у то место или да узме пуномоћника. О мировању поступка пред судом опште надлежности Новела садржи одредбу да тај суд неће примењивати одредбе о овој установи (чл. 436з. ст. 2). Редактори су, дакле, усвојили исто решење као и за одговарајућу ситуацију у поступку пред привредним судом, али при томе није речено оно што je joui за тај поступак прописано: да суд мора да уважи споразумни предлог странака за одлагање рочишта ради покушаја поравнања (чл. 478). За поступак пред окружним привредним судом предвиђено je посебно одступање, а то je да суд тужбу не доставда на одговор. Можемо се с правом питати зашто иста одредба није прописана и за поступак у спору мале вредности пред општинским судом. Овако, уређење изгледа недоследно: одговор на тужбу отклања се потпуно из једног поступка у коме je он поправилу морао бита употребљен у свакој парници, а задржава се у поступку у коме његова употреба представља ствар оцене од стране судије. Није, међутим, нскључено да објашњење треба видети у томе што редактори измена и допуна можда с.матрају да употреби ове установе пред судом опште надлежности има места само у поступку у коме се може заказати припремно рочиште, а ово се у парници пред судијом појединцем не одржава. Ако je ово објашњење тачно, онда се са наведеним гледиштем не бисмо сложили ( 3 ). Занимљиво je да странке могу износити нове чшьенице и доказе све до закључења главне расправе. Поводом тога прнмећујемо да je у предратном југословенском Закоиику била садржана одредба да суд треба, по предлогу или по службеној дужности, да одбије као недопуштен нов навод пли доказ ако je стекао уверење да je странка такав навод или доказ могла истаћи раније и да je то очигледпо пропустила у намери да спор одуговлачи, а допуштегьем навода или доказа знатно би се отегнуло довршење парнице (§ 243. ЗПП). Правило je било прописано у оном делу Законика у којем je био регулисан општи поступак, али je оно несумњиво важнло и за поступак у споровима мале вредности. Исто правило имало би и данас своје оправдање у општем парничном поступку, а поготово у једном поступку у коме je појачаиа тежньа за брзим развојем.

(3) Мшпљеље да судпја појединац не доставља тужбу на одговор, није заступљено у науци. Види: Zuglia, Triva, Komentar ZPP-a, II svezak, str. 23; Jtihart, Civilno proc. pravo, str. 331; Triva, Crađ. proc. pr., I, str. 449.