Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

814

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

економска добра чија je вредност врло велика. Досадапиье искуство показу]е да би изрично валало рећи да суд ex officio води рачуна о примени ове установе. 11. Правило по коме су наследии делови сукцесора који први наслеБују једнаки односи се ина деду оставиочеве деде, a такође ито сукцесивно и на дал>е потомке носилаца линија, будући да се креће по одређеним шемама и да због тога није способно да упије одре Вене особености социјалног реалитета. Није, ad exemplum, мали број родитеља уклучујући ту и оне који су солидно материјално ситуирани који улажу напоре да се само неко од њихове деде школује, и евентуално, стекне и највипгу квалификацију, последица чега je врло или крајње различита квалификациона структура санаследника. Ако се има у виду чињеница да у оне без икаквих квалификација обично спадају женска деда, а у оне који пмају стручну спрему мушка деда и да je имовинска ситуација оних првих редовно неповољнија од имовинске ситуације ових других, слика je деловита али не изазнва задовољство. Рекло би се да родители ове разлике и њихове деривате могу донекле ублажит тестаменто!М тако што ће цео расположиви део или један део тога дела оставити деци која су неквалификована, телесно дефектна, лоше материјално стојећа и сл., али ако то не учине, тиме су казали да стварну једнакост меВу својом дедом нису хтели; могло би се, поред осталог, одговорити да je тестаменх правки институт чија je употреба у наших л>уди врло ретка, да je он строго формалин правки акт чија сложеност претпоставла одређену правшгчку културу, да њега обично праве они који осеђају скори крај живота и да међу њима није мали број оних који су неписмегш. Нама се чини да и поред врло јаких разлога на које се ослања постојеће решење ипак не би требало олако прећи преко аргумената који указују на постојање извесних мана тог решења. Y хипотези поштовања односних аргумената било би, изгледа, довољно да се додатни механнзам ставла у покрет само на захтев санаследника. 12. Један од проблема уре Вења акта последње воле огледа се у врсти и броју облика у којима се може учинити завештање. Кад се ньегово решење у Закону о наслеБивању посматра са гледишта практичних потреба, може се запазити да je оно компатибилно са тим потребама, али да их све не покрива. Простор који остаје није велики али то није разлог који би нас учинио равнодушним. Реч je, пре свега, о особама које су старе (а под одреВеним условима и о онима које то нису) и неписмене, a које живе у селима која су далеко од саобраћајница и места судова. Ту, разуме се, могућност правлења усменог тестамента не долази у обзир, jep je она резервисана за изузетне прилике. Отуда би, чини се, опортуно било увести још један облик у коме би се увек могла учинити после дња наредба воле и који би својом формом био прилагоБен односним потре бама и, у исто доба, обезбедио претпоставке које се захтевају код сваког ращюналиог облика завештања. 13. Постоји још низ питана ко ja привлаче пажњу, али се на њима нећемо задржавати. Оно што смо досадашњим излагањима хтели рећи састоји ce у осветлавању пута којим би валало поћи и да на томе путу