Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

49

ПРАВЫЙ ПРОБЛЕМЫ ТРАНСПЛАНТАЦИЈЕ ДЕЛОВА ЧОВЕЧЈЕГ ТЕЛА

чито из области одређивања крвних трупа” ( м ). Сличай став постоји и у совјетском законодавству. Наиме, оно предвиђа обавезу свих института и клиника за очне болести, као и института за усавршавање лекара, да у свим неопходним случајевима изврше трансплантацију рожњаче, због чета на првом месту треба обучит очне лекаре који раде у наведеним установама, методици и техники трансплантације рожњаче. (Приказ Министарства здравохраненија бр. 88). Сигурно je да су ови захтеви произвол потребе да се трансплантакија неког дела човечијег тела изврши тек онда кад су испитани сви услови који су неопходни да би трансплантација испунила свој циљ у интересу пацијента-примаоца пресађеног дела тела, али исто тако да при томе не буду утрожени ни интереси пацијента-даваоца. V том смислу je веома значајна одредба чехословачког законодавства по којој ће се поклон неког дела тела прихватит само онда када се на основу испитивања од стране комисије експерата може рачунати да ће трансплантација бити успешна за пацијента-примаоца, али и уколико корист коју он буде стекао не превазилази штету нанету пацијенту-даваоцу дела тела. (Чл. 47. Уредбе бр. 42, од 1966. год.). 4. Накнада штете коју претрпи давалац дела тела у цшъу трансплантације Једно од веома актуелних питања правне проблематике трансплантације делова човечијег тела јесте и питање накнаде штете коју евентуално претрпи давалац дела тела. Питање о коме je реч најпре je потекло у вези са трансфузијом крви. Једном конвенцијом закъученом 1958. године која регулише размену терапеутског материјала људског порекла између европских земаља, званично je одбачена трговина крвљу. Изричито je предвиђено да се у оваквим случајевима може захтевати само накнада трошкова око узимагьа и агремана крви, као и гьеног транспортовања ( 26 ). То би практично значило да даваоци крви не могу захтевати новчану накнаду за дату крв. Међутим, чињеница je да се за давагье крви у пракси захтева и добија извесна накнада и да je то постало свакодневна појава. Овакво стање довело je до разматрања једне друге могућности ако давалац за своју крв може добит накнаду, зашто он онда не би могао и, чак имао право, на накнаду за давагье делова коже или костију? Није тешко замислити да je неко приморан да прода неки део свог тела, поготову ако би за њега могао да добије неку већу своту која би могла да реши његове материјалне тешкоће. Има чак мишљења да би требало дозволит закључење уговора о купопродаји делова тела који би ступао на снагу после смрти продавца, односно даваоца С 27 ). Ово мишљење се надовезује на став о дозвол>ености купопродаје крви и као полазну тачку узима мисао да ипак не треба одбацити идеју продаје крви. Оно што треба одбацити, то je продаја крви

(25) Вид. Bulletin de médécine légale et de toxicologie médicale, Lyon, 1971, br. 1, sir. 31.

(26) R. Dierkens, op. cit. стр. 59.

(27) Оваквим мишљењем вид: Ch. Vitani, La législation de la mort Lyon, 1962, стр. 142. (Разматрања о овој могућности доводе се у везу ca случајем Института за судску медицину у Лиону који свакодневно добија писма у којима се појединци интересују о продаји свог тела, после смрти и о цени коју могу добити). Ibdd.