Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

100

ЛИЛЛИ ПРАВНОГ факултётА

казивање и одлагање рочишта, прекидање поступка, закључење paCnpaßé, решење о доказивању итд.). Ова решења донесена су само да испуне одређени циљ у текућој парници и њеним окончањем она губе знача]. Она не везују ни суд који их je донео, а поготово не дејствују у неком другом поступку, јер ни питање које се њима решава не може у другом поступку да се постави. Остаје још једна категорија решења она којом се одбацује тужба. Практични знача] питања да ли такво решење везује други суд лежи у томе што потврдан одговор повлачи одбацивање нове тужбе из разлога правноснажно пресуђене ствари. Ако се, напротив, узме да решење којим се тужба одбацује не постаје материјално правноснажно, суд би поводом нове тужбе испитивао постојање процесних претпоставки независно од решења којим je у рани]о] парници утврђено да једна таква претпоставка није испуњена. Ако бисмо се вратили на чл. 336, можда би се опет наметнуо закључак да то решење не поста] е правноснажно. Изгледа да ]е то био аргумент на коме je заснован изложени став ВС Југославије, мада се у цитираном делу образложења његове одлуке поменути члан не помиње. Савремена југословенска наука, не позивајући се на одредбе ЗПП-а, заузима супротан став ( S 2). Y прилог материјалне правноснажности решења којим се поступак окончава наводе се аргументи који говоре за матери] алну правноснажност пресуде. Не треба, међутим, изгубити из вида и чл. 381. ЗПП, који почине речима „Поступак који je одпуком суда правоснажно завршек може се по предлогу странке поновити’’ итд. Одредба, дакле, не говори о пресуди, него о одлуци, што значи и о решењу којим се поступак окончава. За такво решење одредба не би имала оправдања ако би једном одбачена тужба могла поново да буде поднесена. Мислимо да ова] аргумент треба узети као одлучујући за становиште које je супротно ставу ВС Јутославије и ко]е и нама изгледа убедљивије. Додајмо још и то да аргумент који говори за непоновимост тужбе о ко]о] je одлучено пресудом говори у подједнакој мери за непоновимост тужбе ко] a je одбачена. 13. Преклузија по окончагъу извршног поступка. Занимљив je спор који je објављен у четвртој свесци под бр. 585. После правноснажности платног налога, окружни привредни суд je примио поднесак којим тужил ац изјављује да он, пошто je дошло до споразума странака, повлачи тужбу и одриче се тужбеног захтева. Истовремено он je о овој својој радши обавестио туженог. Међутим, тужилац je упркос томе, предложио прннудно извршење, које je и спроведеио. Y току извршног поступка тужени није употребио никакво правно средство, али je после тога покренуо парНlщу ради повраћаја онога што je друга страна прннудно наплатила. Првостепени (виши прlшредни) суд je, прво, превндео да je окружни прпврсдни суд примио поднесак о одрицању од тужбеног захтева, и друго, заузео je став да та тужиочева изјава није од утицаја пошто je дата после

(32) Вндн: Zuglia, ПШ, 1957, стр. 493. и 561; нети у Коментару Zuglia Triva, св. XI, стр. 290. и 305; Јухарт, ЦШ, 1962, стр. 443; нети. Закон о правднем постопку с појаснили, 1963, стр. 339; Трива, ГПП I, 1972, стр. 522. и 531; Марковић, ГраВ. проц. право, Књига прва, Свеска друга, 1971, стр. 304. а 311. (поликопирано); ПозннВ, ГПП, 1973, стр. 293.