Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

102

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

се противно изјави о одрицању, те треба узети да се с њом сложно. Извесно je да je у свакој од три наведене конструкдије тужени таквим развојем парнице изгубио право на принудно извршење по платном налогу. Утолико се треба сложити са становиштем Врховног привредног суда. Аруго питање од којег завися тачност одлуке поставља се поводом чшьеннце да тужилац парнице по тужби за повраћај није у претходном поступку принудне наплате изјавио жалбу против решења о дозволи извршења нити je поднео опозициону тужбу. Врховни привредни суд узима као што je речено ■ — да je то пропуштање без утицаја на право тужиоца да после тога тражи повраћај износа који je неосновано наплаћен. За ово гледиште није дато ближе образложење. Изгледа да Врховни привредни суд стоји на становишту да пасивно држање извршеника није сметња да овај после спроведеног извршења врати правки однос у раније стање путем парнице у којој он истиче разлог недопуштености поступка који није изнео против дозволе извршења и тражи повраћај износа којим се тражилац извршења неправично обогатио пошто у спроведеном изврПlењу на тај износ није имао право. При томе извршни наслов оста je нетакнут. Такав став тешко je бранити. Правно стање створено тиме што je извршење спроведено (потраживање остварено) може бити отклонено само оним средствима ко ja су предвнВена правним правилима извршног поступка. Ако та средства не буду употреблена, стање створено прииудним намирењем постаје коначно ( 35 ). Y случају да je поверилац покренуо парницу за остварење потраживања мада се пре тога одрекао права да га остварује, дужник коначно губи спор ако у своју одбрану не употреби ту чињеницу, него нека друга одбрамбена средства која се покажу као безуспешна. Правноснажношћу пресуде којом je захтев у таквом случају усвојен наступила je преклузија у погледу свих чшьешща које су постојале пре закл>учења расправе на основу које je пресуда изречена a које пред суд нису изнесене. Туженик не може сада, позивајући се на изјаву друге стране коју je у парници пропустио да истакне, да поднесе тужбу за повраћај онога што je другој страни досуЬено. Зашто би било друкчије ако je поменута повериочева изјава дата пре извршног поступка? И за тај поступай важи правило да његовим окончањем настаје преклузија у погледу чшьешща којима се извршеник пнје бранно против дозволе извршења. Ако он, на пример, ни жалоом ни опозицпоиом тужбо.м не истакне да му je тражилац извршења после окончања парнице дао почек, па извршење буде спроведено, стање које je тим створено оста je коначно. Не видимо да би требало да буде друкчије ако се поверилац заувек одрекао свог права да своје потраживање принудно остварује.

dp

Борнео je Познић

(35) Остављамо по страни случај у којем je дошло до двоструке наплате са жиро рачуна тако што je пренос спроведен и по налогу суда у нзвршном поступку и по налогу салют извршеника. Али у том случају није реч ни о каквсм пропуштању извршеника да против дозволе извршеша употреби процесно средство.