Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Овом одлуком Државног савета проширује се судска контрола законнтости управних аката донетих на основу слободне оцене. Оно што je досад, као устаљено схватање, важило само за дискреционе акте о цивилним службёницима, сад се пропшрује и на такве акте о војним лицима. Y вршењу судске контроле над тим актима суд испитује како тачност утврђених- чшьеница тако и нихову оправданост за доношење таквих аката. Y присуству праксе француског Државног савета у судској контроли управних аката слободне оцене, ко ja je новом одлуком употпуњена и прошнрена, поставља се питане наше управно-судске праксе у том домену. За нравно схватане какво je француски Државни савет изградио и без ослонца на позитхшне прописе, наши судови надлежни за решавање уггравннх спорова нмају основ у изричитој одредби чл. 4, став 2. Закона о огаптем управнолг поступку (3YÎI), која je одредба увршћена у ред основних начела управног поступка, да се у оцени законитости управних аката слободне оцене упуштају и у испитивање оправданости правилно утврВених чшьеница за доношење таквих аката. Та одредба гласи: Y управ ним стварима у којима je орган законом или на закону заснованом пропису овлашћен да решава по слободној оцени, решенье мора бити донето у границама овлашћења и у складу са циљем у ком je овлашћење дато. Пракса наших врховних судова у правним спровима je и управљена у том смислу, још не тако децидирано и доследно. Y збиркама судских одлука и коментаршма Закона о општем управном поступку наведене су такве судске одлуке (Богдан Мајсторовић: Коментар Закона о општем управном поступку -VI изменено и допуњено издање, на стр. 33 —37 наведено je више таквих пресуда наших врховних судова). Нема сумње да ће се и наша управно-судска пракса, у циљу што потпуније заштите права грађана и организација и законитости уопште, све више и чвршће оријентисати у том правцу. Друга одлука Државног савета у приказу »Mond«-a носи наслов извршење незаконитих индивидуалних одлука и приказана je како следи; Према обимној судској пракси, државни органи су обавезни да применују прописе који су у важности, па и оне које су они сами довели (што je био принцип join римског права), под условом да су ти прописи засновани на закону. Недопуштена je примена незаконитих прописа, да би се избегле такве незаконитости државним органима je забранено да примењују незаконите прописе. Међутим, интересантно je питање, које рекло би се још није регулисано, да ли се иста доктрина може проширнти и у погледу одлука ко je немају характер прописа, нарочито индивидуалних одлука. Сигурно, орган који je донео незакониту индивидуалну одлуку овлашћен je, у начелу, да je повуче у року одређеном за правио средство. Али ако орган није на свај начин повукао своју одлуку, може ли он да одбије да je изврши само са разлога што му та одлука изгледа кезаконита. Може ли се допустити такво одбијање као једна врста прећутног повлачења. Државни савет то није прнхватио. Пресудом од 18. 5. 1973. г., донетој на основу реферата г. Жервил-Реаша, после опсервација г. Дезаша и Гароа, и у складу са закључцима комесара владе Бутеа, Државни савет je пресудио да je орган обавезан да да пуно дејство индивидуалној одлуци раније донетој, уколико она није била ни повучена, нити поништена, односно уколико њена незаконитост није била утврђена судском одлуком. Y нас се не може поставити питање да ли je државни орган обавезан на извршење извршног решена донетог у управном поступку, ако сматра да je оно незаконито. Jep таква обавеза органа проистиче из начела и изричних одредаба Закона о општем управном поступку. Француски Државни савет je, и без постојања законских одредаба о управном поступку,

из

СУДСКА ПРАКСА