Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

262

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

органу који контролише, већ власти која се контролише” (стр. 293—294). И не само то, управа може својом инерцијом према донетим судским одлукама осујетити њихово извршење и, чак, предузети радње потпуно супротне од судске одлуке. То су, у ствари, изузетни случајеви кад je на пример, тешко извршити судску одлуку. Посебно je то случај када се у објективном управном спору ниште уредбе као незаконите а за чију je примену заинтересован велики број странака. Y таквом случају има појава да управа успева да издејствује од законодавног тела да се законом регулише материја ко ja je била регулисака оспораваном и поништеном уредбом. Таква je ситуација могућа у Француској, пошто се у француском праву може водити објективни управни спор само против незаконитости Уредбе а не може се оспоравати управним спором законитост закона. На тај начин исклзучује се судска контрола путем објективног управног спора, и у ствари оснажује раније поништени акт управе односно Уредба. Писди истичу да je ова пракса управе и законодавног органа у већини случајева за ссуду и могла би, ако се прошири, довести у питање и опстанак судске контроле рада управе уопште (стр. 2, 294). Писци истичу да управа у француском праву може бити обвезана да накнади штету због неизвршења судске одлуке у управном спору или да поново поништи нови управни акт који није у сагласности са правним схватањем израженим у судској одлуци. Поред тога у Француској je 1963. године образована комисија која има посебну улогу да интервенише по захтевима странака уколико управни орган не изврши судску одлуку донету у управном спору, али писци истичу да ове интервенције такође остају без дејства. У француском праву постоји још и могућност да овлашћени службешпс који не буде изврпшо судску одлуку лично одговара али се и ту истиче да je у великим савременим организацијама тешко идентификовати службеника који je лично одговоран за неизвршење судске одлуке. Најзад, писци указују да je најбоља гарантија за извршеље судских одлука од стране управних органа у ауторитету суда и у снази јавног мнења (стр. 294). С друге стране, писци истичу да судска контрола има све већи значат, тако, на пример у Француској и СР Немачкој ова je контрола све ефикаснија и свеобухватнија посебно у погледу контроле дискреционих аката управе. Ова се судска контрола управе све више обогаћује новим правним спедствима и у англосаксонским земљама као и у социјалнстичким (стр. 294). Писци оправдано подвлаче да судска контрола није једини спас, с тога истичу; „Није довољно обезбедити (судску) заштиту грађана iï добро функционисање управе, јер суд не може по својој иницијативи покретати и водити судскн поступак и с друге стране, решава само у оквиру права”. Писци овде истичу 7 ~ово објашњава вредност садашњих спољних контрола које су активније и мање формалне као на пример контрола шведског Омбудсмана и совјетског Прокуратора који не замеЊ УЈУ судску контролу већ je допуњују и јачају" (стр. 295). То je довело и до тога да je и Француска, која се одуштрала увођењу омбудсмана, 1973. године установила свог специфичное омбудсмана под називом Медиатора (Médiateur) (стр. 297). У упоредном проучавагьу улоге прокуратора и омбудсмана писци истичу да неки институт може успети у једној држави али не може увек успешно и лако бити пресађен у друге државе. Посебно ппецн долазе до занимљивог закључка да се „омбудсман тешко интегрира у државе вели ких простора где један човек, окружен чак и сарадшщима, не би могао одговорити задацима”. Чак je и Шевдска реформой од 1967. године због мноштва предмета „установила три Омбудсмана”. Слично je мерало да се деси у Великој Британији где je установлен и Омбудсман односно комесар Парламента за народную одбрану и Омбудсман односно комесар парламента за управу који су морали да се окруже мноштвом сарадника. Тако се установа омбудсмана све више преображава у анонимку институцију. С друге стране, ни евн омбудсмани нису на истоветан начин бирани. У