Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

456

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Међутим, није само својство апсолутне идеје да ce отуВује (опредмећује). Та судбина прати и човека. Као што ce апсолутна идеја отуђује у природи, исто тако се и човек, изражавајући се кроз своју предметну делатност, опредмећује у физичким или духовним производима те ,се и он, значи, нужно отуђује од самог себе. Посебно треба истађи да je, по Хегелу, прави смисао човековог постојања као коначног духа, управо, у постизању пуне спознаје апсолута. Тим чином он остварује своју људску суштину. Y противном, уколико не спознаје апсолут, он се своди на пуко, испразно животарење, отуђујући се од своје суштине, те je утолико и као такав само-отуђеи човек ( 5 ). Из света овога намеће се један двоструки закључак. Њега je формулисао и сам Маркс који je, истичући огромни значај Хегелова схватађа отуБења, истовремено указао и на недостатке и ограничение у том схватању. Први недостатак у Хегеловом схватању отуБегьа последица je ограничености његовог филозофског система у целини. Наиме, све противречности грађанског друштва које je Хегел генијално уочио и филозофски домислио, бивају разрешене у оквиру чисте ыисли, у оквиру спекулативне апстрактне филозофије ко ja и сама није ништа друго до једна сфера отуВености. Хегел, дакле, покушава превазићи отуђење, али на отуВен начин. Друга недостатак je везан за Хегелов став да je свако опредмећење исто што и отуБење. Jep, он сматра да апсолутна идеја, опредмећујући се у природи, отуђује се од себе саме. Исто важи и за коначни дух, човека који се, опредмећујући се у својим физичким ш духовним производима, нужно огуБује од самог себе. Маркс je нарочито критиковао овај Хегелов став и, као што ћемо касније видети, својим схватањем превазилажења отуБења човека и ставом да се човек потврБује као човек, управо својом свестраном, стваралачком и слободно.м практичном делатношћу, он je одлучно одбацио ову Хегелову конструкцију да je свако опредмећење нужно и отуВење. Упркос овим недосхадима треба так истаћи да je Хегелова анализа појма отуђења утрла пут каснијим схватањима овог проблема и непосредно утидала на Марксову концепцију о отуВености човека и класном друштву. 2. Фојербахово схватањг отућења. Ток Фојербахова развитка јесте ток једног, до душе, никад не ортодоксног хегелијанца ка материјализ.му, који je на једном ступњу обавезно морао раскинуты са идеализмом ( 8 ). Ова Енгелсова констатација потврВује се- и у Фојербаховом схватању отуБења. Као и Хегел, и Фојербах сматра да човек може бити отуВен од самог себе. МеВутим, Хегелова теза да природа није ништа друго до само отуВен облик апсолутног духа, и дал>е, да je човек само моменат тог апсолутног духа у пронесу разотуБења за Фојербаха je неприхватљива. Она противречн његовом основном, иако не чврсто заснованом убеВењу да je: „... Материјални свет који чулима опажамо и

(5) Упоредити; Гајо Петровић; наведено дело стр. 172. (6) Ф. Енгелс: „Лудвиг Фојербах п крај класичпе немачке филозофије". Култура,

Београд 1947. стр. 23.