Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

594

АН АЛИ ПРАВНОГ ФЛКУЛТЕТЛ

Са друге стране, само „26 делегација од 41 које су изричито подржале наведени члан (чм 53. —■ М. К.) и од укупног броја од 66 делегацпја ко je су учествовале у дискусији у Пленарном комитету и пленарним састанцима, сматрале су за потребно да дају примере порми које су, по њиховом мшпљењу, перемпторне норме општег међународног права” По Штуцком, „све те околности могу такоВе бити упозорење на злокобну тенденцију мање-више слободне употребе категорије jus cogensa, зависно од текућих тактичкнх потреба". Препуштајући пракси држава и јуриспруденцији међународних судова одређење материјалног садржаја jus cogens-a „Комисија за међуыародно право YH je приписала тим поступцима законодавни каракхер”. Суд je, найме, по чл. 66(a) Конвенције позван да успостави садржхшу права, уместо да га примењује. На тај начин, ча. 66(a) Конвеиције појављује се као дерогативан у односу на ч\. 38, пар. 1, и чл. 59. Статута МеЬународног суда правде. Неприхватљивости овог става доприносн посебно околност да се „Статут МеЬународног суда правде ноже сматрати пеподобним ефективној дерогацији од стране појединих утоворница". Чл. 44. Бечке конвенције изричито je искључена могућност д близости одредби у случају сукоба уговора са перемпторном нормой општег међународног права. Без обзира на основни карактер правила садржаног у ча. 53, аутор забрану дељивости сматра неподесном. Наиме, „могући сукоб уговорне одредбе са претпостављеиом перемпторном ыормом није заразна болеет подобна пшрењу са једног плана уговора на друга”. Са друге стране, уговори „се нужно не баве само једним предметом”. То значи могућност постојања ситуација у којима су поједине одредбе уговора независне од других те да могу задржати своје значење чак и ако су одвојене од остатка уговора. Дакле, „решење предвиБено у чл. 44, пар, 5. појављује се као диктирано пре емоција.ма него логиком”. Штуцки истине да Бечка конвенција, увођењем коьщепта перемпторних норми, „није успела да репш проблем незаконитих уговора” те да je створила велик број „ыедоследности, стављајући знак питања изнад скоро сваког аспекта уговорног концепта перемпторних норми”. Слабости концепта вуку корен још из спецнјалних извештаја X. Лаутерпахта (Н. Lauterpachta), Г. Фицмориса (G. Fitzmaurìce-a) и X. Валдока (H. Walcîocka) који су питање незаконитости уговора разматрали првенствено као „ствар академске перфекције и потпунбети њихових нацрта формална нужност или нужна формалност”. Слнчан je случај са скоро свш,г члановнма који се тичу неважности уговора чија je „практична вредност и примењивост пришчно ограничена, али за ко je се сматрало да требају бити укључени у систематску представу уговорног права”. Различито поимање функцнје и садржаја перехшторних нор.мн протегло се и на рад Бечке конференције. „Muore делегације ... су биле потпуно свесне рањивости концепта jus cogens-a и свих ризшеа које носи по стабнлност уговора” али су се надале да he ту ситуацију превладатн бољим процедуралннм обезбеВен.нма. Друга трупа држава je, по мишљењу аутора, подржала концепт видећи у нему погодно средство пол птичке борбе. На крају, значајан извор прећутног прихватања концепта, Шттуки види у околности да je известан број држава придавао читавом проблему „мали црактичан знача)”. Конвенција, дакле, ни je успела да проблем ништавости постави на. чврсте правые основе: „декларација о неважности уговора je, у ствари, зависна од одыоса снага прњиисо.м истицања и примене извесног гледншта о неспојивости тог уговора са перемпторном ыормом иначе контраверзног и неизвесног садржаја”. Са изнетих разлога, постојећи уговорни когшепт перемпторних норми општег међународног права, по мишљен.у аутора, омогуВује злоупотребе и угрожавање стабилыости уговорlшх односа у мери која нпје прихватљива .