Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

на Истоку , да не треба следити пут кнеза Михаила, тј. стваратн Велику Србију ~завојевањем“. Уместо метода „завојевања“, С. Марковић предлаже методу „револуције". Разлику између те две методе С. Марковић видп у томе што „завојевање“ претиоставља да Србија ослободи па присаједини себи Босну, Херцеговину и Стару Србију, а „рсводуција" - да се ова три дела српског народа у Турској удруже са Србијом на савезној основи. Тиме би, према мншљењу Марковића, била створена Српска федерација а не Велика Србија и избегло би се стварање јединства канцеларија односно пандурско-полицијског система карактеристичног за Србију тога времена. 2 - Другим речима,- без социјалног преображаја у Србији, суверенитета народа и локалне самоуправе у њој, нема реалних основа за стварно ослобсфење и уједињење српског народа. Тиме је С. Марковић порекао ослободилачку улогу коју има да изврпш српска монархија у ослобођењу п уједињењу српског наро да, одбацујућп пијемонтску улогу Србије као неоствариву. и залажући се за федератнвну државну заједницу чије остварење претпоставља социјалну револуцију н у Турској и Аустрији? 4 Сличне погледе Марковићевим на решавање српског националног питања имао је и Димитрије Туцовић, један од првака Српске соцпјалдемократске партнје, основане 1903. године. Као н Светозар Марковић, Димитрије Туцовић пише о завојевачкој политици у Србијн. Наравно, предмет критике нису непосредно, као код Светозара Марковића, кнез Михаило и његов министар Гарашанин, већ српска буржоазија. Својој књизи Србија п Арбанија, из јануара 1914. године, Туцовић је дао поднаслов: ~Један прилог критици завојевачке политикс српске буржоазије". Понет социјалистичким идејама Маркса и Енгелса, Туцовић се труди да ствари посматра из угла предстојеће социјалистичке револуције. Он размишља у том правцу и кад суди о ставовима аустромарксиста о националном питању, који су пропустили да осуде акт анексије Босне и Херцеговине из 1908. године, и кад пише о проблемима Србије да се ослободи гвозденог загрљаја Аустроугарске и изнађе слободне путеве у Европу за робу и људе. Из тих

23 С. Марковић пише у листу Pag 1874. године да су претпоставке за решавање тзв. Источног гштања „социјални преображај изнутра на основу народног суверенитета и општинске самоуправе, револуција у Турској и федерација на Балканском полуострву“. Потпуније у књизи Драгана Суботића, Српски соиијалисши и национално питање, Београд, 1990, стр. 10 н сл. Више о српским социјалнстима: Л. Перовић, Српски социјалисти 19. века. Прилог историји соиијалистичке мисли , Београд, 1995.

24 У листу Ослобођење бр. 7/1875. Марковић пише: „Упоредите у самој ствари и Пијемонт и Италију са 22 милијуна душа у једној географској целини, једне вере и народности и Србију са растуреним 5-6 милиуна душа разних вера и са разним словенским племенима у окружењу. Каква сличност ту може бити у раду за Ослобођење."

337

Будимир Кошутић. Идеја револуције и држава народа сриског (стр, 325-345)